Transkript
Dakle, predstavljam vam današnju gošću, zove se Meri Ilich. Oduševila me je. Upoznala sam je, imala sam priliku da je upoznam preko jedne druge prijateljice, i zaista, kada vidiš takvu osobu, pomisliš, zar ona stvarno radi sve to? I ja sam rekla, ne, ja želim da je upoznam.
Dakle, imala sam mali susret s njom pre ovoga, pa želimo dobrodošlicu Meri. Hvala ti puno što si došla.
Hvala tebi na pozivu, zadovoljstvo mi je i čast.
I moram da vam kažem da ju je teško uhvatiti jer, mislim, putuje po svetu, tako da je pravo zadovoljstvo imati je ovde. A i to što je učila sa Brianom Weissom meni je bilo fascinantno. Njegove knjige čitam već godinama. Ne znam da li vi znate za Mnogi životi, mnogi učitelji, mislim da je to jedna od pionirskih knjiga i jedna od najuspešnijih, zar ne?
Dakle, hajde prvo da malo uđemo u Merinu priču, u nju samu, kako je njen život zapravo počeo, a onda kako je krenula ka ovom svetu regresija.
Meri, kakav je tvoj život? Ko je Meri?
Dobro, ako se vratimo mnogo godina unazad, nekada davno bila je jedna devojčica koja se zvala Meri, zato što je njen otac voleo Mary Poppins, i time je ostavio prvi trag da ću ja putovati po svetu, leteći, samo sada avionima.
Ne sa kišobranom.
Ilich dolazi izdaleka, od Vladimira Iljiča Lenjina, iz neke porodice iz Rusije, koja se kasnije rasula po celom svetu. Dakle, kada su ovu devojčicu sa šest godina pitali čime će se baviti, a da nije ni razumela šta to znači, govorila je: "Putovaću po svetu i učiti ljude kako da budu srećni."
Jao, kako lepo.
A odrasli su se smejali, a ona nije razumela zašto se smeju, jer je to bila njena misija.
Ona je to već znala.
Da, ali je kasnije zaboravila. Zaboravila je kako to izgleda i šta to zaista znači, jer tada nije ni postojala profesija coachinga.
Ne, ništa od toga. Gde si rođena?
Rođena sam u Hrvatskoj, ali je tada to bila Jugoslavija. Bila je to veoma velika, veoma lepa zemlja, sa 20 miliona stanovnika i šest različitih provincija. Zagreb je bio glavni grad Hrvatske, a Beograd glavni grad cele Jugoslavije.
Ali kada sam završila univerzitet, problemi su već počeli još od smrti predsednika Tita. Od zemlje sa šest provincija, na kraju je svaka provincija postala mala država.
I tada, ah, dobro, razumem.
Ja kažem da je sa svakom kafom koju su popili svetski političari ta zemlja postajala sve manja.
Vau. Pa dobro, to su priče koje nas ponekad zaista dirnu, ali ništa, nije u našim rukama, zar ne? Šta možemo da uradimo? Da putujemo po svetu?
To je jedino što možemo.
Dobro onda, pričala si to sa šest godina, a šta si studirala? Jer pretpostavljam da je ono klasično, idem na univerzitet, moram nešto da studiram.
Imala sam mnogo nedoumica između tri studija: psihologije, ekonomije jer sam oduvek volela preduzetništvo, i jezika, engleskog i nemačkog.
Mislim da sada koristiš sva tri.
Na kraju sam se odlučila za engleski, da bih mogla da putujem po svetu.
Naravno, dobar izbor, dobar izbor.
Psihologiju sam pronašla kroz coaching i emocionalne terapije. A sa ekonomijom uvek nešto pokrećem. Tako da mi je ideja za budućnost da imam više poslova.
I onda si studirala engleski. A šta se posle desilo sa Meri? Jesi li upoznala nekoga? Udala se? Šta se zatim desilo? Pretpostavljam da si živela sa mamom i tatom.
Da, Meri je bila veoma sanjalačka kao i uvek, i kao što je i sada. Pisala je poeziju, pisala je svoje knjige koje nije objavljivala, završavala studije i imala je veoma, veoma strogog oca.
Tako da se na kraju udala samo da bi izašla iz kuće, kao što se često dešava.
Kao što obično biva.
I pogrešila je u izboru muža.
Misliš li da čovek greši? Tu se malo ne slažem. Misliš li da grešimo, Meri? Ili je to ono što treba da proživimo?
Ah, uvek. Ah, na to ćemo se vratiti na kraju. To je pitanje za drugi blok.
Iz ugla one ranije Meri, pogrešila sam sa mužem, ali nisam pogrešila u ocu svoje dece, jer imam divnu decu.
Dobar odgovor, odlično. Dakle, udala si se.
Udala sam se i... i razvela sam se.
Imala si decu.
Imala sam dvoje dece u tom braku, dvoje divne dece, i onda je počeo rat.
Da, počeo je rat.
Počela sam da radim za Ujedinjene nacije kao prevodilac i u humanitarnoj pomoći, i za te dve godine tamo vidiš mnogo toga što spolja ne možeš da vidiš.
Tako razumeš da je sve to svetska predstava pripremana mnogo godina unapred, jer u zemlji komunizma i socijalizma govore da je izbio rat tri religije. A meni je to smešno.
Zašto?
Zato što u komunizmu nema religije.
Da, pa da.
I niko se nije pitao kako je mogao da nastane verski rat ako religije nema.
I u tom trenutku bila sam u Srbiji, u Nišu, odakle su moji roditelji, a posle razvoda otišla sam da radim u Vukovar, koji je između tri provincije. Tako da sam uvek bila okružena mnogim nacionalnostima, 27 različitih nacionalnosti, i tamo je sukob bio najteži, i tamo sam radila dve godine.
A tvoja deca su bila sa tobom. U tom trenutku ova tema čime se sada baviš još nije bila deo tvog života.
Tada je bila tema pomaganja ljudima, i sada kada gledam unazad, to mi je pomalo komično, jer pošto sam rođena u Hrvatskoj, Srbi su mislili da sam Hrvatica, a pošto sam govorila čist srpski, jer postoji mala razlika između srpskog i hrvatskog, mislili su da sam Srpkinja, i tako dalje.
Svako je mislio da sam sa druge strane, a ja sam bila neutralna. Moj posao je bio da pomažem.
Naravno, naravno, naravno. Pa, ljudi koji se bave ovim, čak i učitelji joge, ne radi se o zemlji, ni o gradu. Nekad me pitaju, da uzmem jednostavan primer, kao ovo što se sada dešava sa svetskim prvenstvom, da li ćeš navijati za Argentinu ili Peru, meni je svejedno.
Iskreno, ako moram da biram, biram Peru, ali osećam se kao da pripadam svetu. Ne osećam da pripadam jednoj zemlji ili jednom mestu. Osećam da sam deo nečeg mnogo većeg od geografije, i tu je ono što nam Meri govori, pomoć je za sve.
A tvoja deca, u međuvremenu, gde su bila tada? Jesu li učila?
Bili su veoma mali, razvela sam se kada su imali sedam i jedanaest godina, ali bili su sa mnom.
I ostali su sa tobom?
Sve vreme su bili sa mnom, ali kada sam videla šta se dešava u ratu i kada sam videla laži koje stoje iza svega toga, odlučila sam da odem i preselim se u Španiju. Ali sam sa decom prvo posetila njihovog oca i pred njim rekla, ja odlazim. Ako ostanete, pomoći ću vam, slaću novac, dolaziću kad budem mogla.
A ti si odlazila, ali šta je značilo otići?
Ostaviti sve iza sebe.
Otići u svet.
Ne, ne tada. Tada sam mislila da odem u Španiju i živim tamo, i odlučila sam da odem u Španiju zbog astrologije.
Ah, vidi to.
Postoji grana koja se zove astrologija gradova, pa porediš svoj horoskop sa horoskopom grada.
I pokazalo se da će u Barseloni biti manje patnje. Nekad me je strah da pomislim, da sam izabrala mesto sa više patnje, gde bih završila.
Znači, ako ja želim da se odselim, vidi kako je ova tema zanimljiva, ako hoću da živim na drugom kraju sveta, mogu da pitam Caro ili tebe, kuda? Ah, eto, dobar savet. Dobar savet, dobar savet. To je jedna od najtežih odluka, a ovde nam Caro daje malo smernica, ali da, čini mi se kao baš dobar podatak, zar ne?
Dakle, izabrala si Španiju? I tvoja deca su otišla sa tobom?
Da, jer je mlađi rekao: "Ne mogu da živim bez mame", a stariji, sa devet i po godina, rekao je: "Srbija je mala za moj talenat." I sada je u Peruu.
I sada je u Peruu, to je priča za sebe, doći ćemo do te tačke.
Dakle, otišla si u Španiju i kada počinješ da se povezuješ sa ovom temom regresija? Znači, tamo u Španiji počinješ da ulaziš u taj svet?
Povezala sam se, ali ne preko Španije, nego preko Amerike, jer u Španiju sve stiže malo kasnije, a u Americi mnoge stvari počinju ranije. Našla sam ovu knjigu, Mnogi životi, mnogi učitelji.
Ako je niste čitali, fenomenalna je, kupite je.
Pre toga sam osnovala jedno sociokulturno udruženje, Casa Eslava, i tamo sam počela da pomažem ljudima. Jer kažu, ako imaš problem kao što je biti imigrant, najbolji način da ga prevaziđeš jeste da počneš da pomažeš ljudima sa istim problemom.
Naravno, naravno.
Tako da sam to pokrenula, a istovremeno sam preko Google-a našla Briana Weissa, zatim njegovu knjigu, i počela na daljinu da radim mnogo toga, da učim...
Ja nisam znala da može da se uči s njim. Kada mi je Meri rekla da je učila sa njim, rekla sam, stvarno? Nisam znala da je to moguće.
Da, na kraju sam se sertifikovala, ali na seminaru. Došao je u Rim i tamo sam dobila sertifikat zajedno sa još 600 ljudi. Sve terapeuti iz različitih delova sveta, i tu sam shvatila da nisam jedina luda. I to mi je bilo olakšanje.
Ne, ne, ne. Ima nas više, ima nas više. Dobro onda, i kakvo je to, mislim, kako se to uči? Naravno ukratko, je l' da? Kako se uči tema regresije? Ili, zapravo, hajde prvo malo unazad. Šta su regresije?
Regresije su odlazak do sećanja iz tvojih prošlih života, vraćanje, putovanje u prošlost. Moja radionica se zove Putovanje u prošlost.
Radionica sutra, dobro, kasnije ćemo dati detalje. Dakle, vraćanje u prošlost sa kojim ciljem?
Da se pronađu uzroci stvari koje ti se dešavaju u ovom životu. Mnogi idu iz radoznalosti, ali ja preporučujem da se ide kako bi se nešto tražilo i pronašlo.
Mislim da smo danas svi u mnogo dubljoj potrazi. Vidim to jer mi dolaze učenici, i dešava mi se da me ponekad traže, treba mi učitelj joge, a mi završimo pričajući.
Završim ceo čas pričajući, ljudi plaču, ne znaju šta da rade ni kuda da krenu, i onda pomislim, vau. Tu je ta potraga, zato Meri kaže da nije iz radoznalosti, nego da bi se pokušalo nešto pronaći, zar ne? Jer mislim da je ljudsko biće samo po sebi uvek u potrazi za nečim.
Dakle, kao da je materijalno već prošlo, ne znam, mislim da je to završeno, više ne ispunjava, pa počinjemo da tražimo alternative, zar ne? Da vidimo kako da se ispunimo ili kako da pronađemo te stvari.
I tu dolazi regresija, zar ne? Dakle, otići u prošlost da razumeš zašto mi se dešavaju određene stvari? Da? I mogu li da odem u prošlost da razumem i iscelim?
Da, ali nije to baš tako, nije fast food, nije fast healing, da ti odeš na to, a nama terapeutima bi prvo bilo drago da jeste, ali abrakadabra to nije.
Odeš i nešto pronađeš, ali ponekad se desi da ne nađeš ono što tražiš. Jer postaviš pitanje, na primer, zašto sada nemam svoj dom, a umesto toga dobijem drugi odgovor. I posle, kada razmislim i analiziram, shvatim da je taj odgovor bio mnogo važniji od mog pitanja, jer je pitanje postavio moj mozak, a odgovor je dat mom srcu.
Kada sam imala sesiju sa Meri, Meri mi je rekla, postavi pitanje koje želiš, ali možda tvoja duša neće želeti da ti da taj odgovor, odvešće te na drugu stranu jer si fokusirana na nešto što sada nije najvažnije, pa samo slušaj, zar ne?
Dakle, to je ono što ona govori, zar ne? Da zapravo postaviš neko pitanje, ali ti odjednom duša kaže, dobro, to sada nije važno, ja ću te odvesti na drugu stranu, zar ne?
Ova tema duša meni izaziva jezu.
To je kao kada misliš da si gladna, a zapravo si žedna i neko ti da vodu umesto hrane, jer zna da ćeš pre umreti ako ne piješ vodu.
Tačno, tačno. Dobro, ali hajde da napravimo malu pauzu u temi toga šta su regresije i da se vratimo na... studirala si u Španiji... a nešto što si mi rekla na sastanku koji smo imale jeste da si u jednom trenutku rekla: "Obići ću svet."
Ispričaj nam malo tu priču, taj deo te toliko važne odluke da obiđeš svet, zar ne?
Da, to je bio moj plan, ali godinama. Kada sam osnovala fondaciju, rekla sam svima, za pet godina vas ostavljam da nastavite, a ja idem po svetu sa svojim knjigama, jer sam spisateljica i imam tri knjige, i planirala sam da pravim svoje pozorište, koje radim, i da idem iz grada u grad.
Ali me je preduhitrio moj mlađi sin koji je radio u Hamburgu i rekao mi: "Mama, želim da ostavim posao u Evropi i odem na Bali." Zato što je rekao: "Ne želim da živim da bih radio."
Pogledajte, kakva dobra odluka.
Zato što su obojica informatičari i on je odlučio da drastično promeni svoj život, a ja sam mislila prvo da uštedim pa da odem, a on kaže: "Ne, ideš sa mnom pa ćemo videti kako funkcionišemo." Tako da smo prvu turneju oko sveta uradili zajedno, majka i sin, godinu i po.
Ali vas troje? Ne, dvoje.
Nas dvoje, stariji je već bio u Peruu.
I to putovanje oko sveta, znači koliko si zemalja obišla za to vreme?
Nije mnogo, čini mi se 12 zemalja i 44 grada, jer ne volimo samo da preletimo preko neke zemlje, volimo da je osetimo.
Naravno, naravno, naravno.
U Tokiju i Kjotu bili smo skoro dva meseca u Japanu, na Baliju četiri meseca, tamo se moj sin zaljubio u jednu devojku, a ja u jogu. Svako na svom putu.
I tu je, pretpostavljam, tvoj sin, pošto se zaljubio, ostao.
Da, tu smo završili prvi krug i vratio se.
I ostao je na Baliju.
Kaže mi, Bali me zove.
A ti si nastavila sama?
Drugi krug je bio takav.
A drugi sin?
On je u Peruu, oženio se pre oko osam godina.
Zato je Meri ovde.
Peru ima sreće što je moj sin ovde.
Peru ima sreće što Meri s vremena na vreme dolazi da poseti svog sina.
Dakle, jedan sin ti je ovde, drugi na Baliju, a ti si, prema onome što smo prošli put pričale, na svom drugom putu oko sveta.
Da, sada se već završava, u sredu se vraćam u Barselonu, a u novembru, počevši od Indije, iz Barselone, iz Indije, počinjem treći krug.
Možete li da zamislite život u kome kažeš, znaš šta, puštam sve, i kao što smo pričale maločas pre emisije, Meri je govorila da ti ne treba toliko novca za putovanje, jer je pričala priču kako joj je trebalo nekoliko stvarčica pa je menjala svoje znanje za ono što joj je trebalo.
Radila je sesije u zamenu za ono što joj je bilo potrebno. Dakle, kada malo razmislite, zapravo vam ne treba mnogo novca da biste putovali. Verujemo i imamo uverenje da nam treba luksuz, hotel, auto, ali zapravo ne treba toliko.
Dakle, idemo na pauzu i ostavljam vas sa ovom mišlju. Koliko vam zaista treba za život i koliko bi vam trebalo da obiđete svet. Jer ponekad kažemo, ne, to je nemoguće. Ja mislim da nije. Zato vas ostavljam sa tom zagonetkom, idemo na pauzu i vraćamo se.
Vratili smo se, Yogadictos, Rena, nedostaješ mi, gde si. Iako je poslala jednu fotografiju, jedan pozdrav. Dobro, nastavljamo sa Meri.
Hajde da malo dublje uđemo u ovu temu regresija. Zato što sam je zapravo ja doživela.
Imala sam sreću da imam jednu sesiju sa Meri. I to je zaista, ne znam da li postoji reč koja to može opisati. Ali je baš... utešno, susret sa tim. Mislim da je to zaista ono stvarno, a to je tvoja duša.
Dakle, kada učiš sa Brianom Weissom, koji je sledeći put? Ti završiš, sertifikuješ se?
I odatle kako počinješ da kažeš: "Dobro, ja radim regresije?" Dakle, kako kreće taj put? Jer je teško. Pretpostavljam da i dalje ima ljudi koji ti kažu: "Ah, to..." Mislim, gledaju te čudno, zar ne? Da ili ne?
Mnogi ljudi to kažu, kažu mi: "Ah, ne verujem u to." Imala sam slučaj jedne osobe koja se bavi akupunkturom, i koja je sve vreme, dok smo pričali, ponavljala da ne veruje u to, ali sada veruje u Meri Ilich.
Naravno, ne veruje u to, ali je sa tobom poverovao. Dobro, dobro. Gde je ta osoba, odavde, iz Perua?
Iz Arekipe. Jako mi je drag.
Ako sluša, šaljemo mu pozdrav.
Da, sigurno će slušati.
A gde si počela? Mislim, studirala si u Španiji. Koja je bila tvoja prva regresija?
Uf, u Barseloni, davno. Ali radila sam to sa prijateljima, prijateljima prijatelja.
Tako počinjemo.
Tako se počinje, a prvo sam to imala u sebi.
Možeš li sama sebi da uradiš?
Da, i regresije ti dolaze i bez traženja. Kada jednom otvoriš svoj kanal, to počinje postepeno.
Istina je, na sesiji koju mi je radila rekla mi je, za svaki slučaj, nastavićeš da primaš kao... odgovore.
Ako 15 dana nakon regresije, to se nastavlja. A posle, ako si prijemčiva osoba, to se nastavlja.
Kako divno.
Ali za mene je najveća promena počela na ovom drugom krugu.
Na drugom krugu, ovom koji si započela. Koliko dugo sada putuješ, Meri?
Sada, na poslednjem putu, od jula prošle godine. Tačno godinu dana.
Vau, ispunićeš godinu. A koliko ti vremena treba da napraviš jedan krug oko sveta?
Zavisi, sa sinom smo bili godinu i po, sada godinu, a za poslednji želim dve godine.
Biće tri, je l' tako? To nam je nedostajalo kao detalj. Meri će napraviti tri puta oko sveta, ljudi. To je neverovatno. Čista zavist, zar ne?
Tražim svoj novi dom.
Znači doći će trenutak kada će Meri reći, dobro, ovde ostajem.
Da. I mislim da će to biti negde između ovde i Kanade. Videćemo.
Znači, Amerika. Meri, i... koliko regresija radiš od...? Dobro, ne znam da li se sećaš otkad si počela. Ali recimo, u toj prvoj godini, na tom krugu. Koliko regresija možeš da uradiš za to vreme? Za mesec dana, za nedelju dana... mnogo?
Može mnogo, ali nemaš uvek priliku da ih radiš.
Naravno. Zato što se stalno krećeš.
Da, da, da.
I, da vidimo, kako dolaziš do ljudi? Jer sam ja do tebe došla preko prijateljice. Tako je, zar ne? Od usta do usta...
Vrlo je zanimljivo da ja nisam ni planirala da to radim.
Tu sam htela da stignem. Znači ti nisi znala da ćeš se time baviti?
Ne, zato što sam po prvom obrazovanju profesor engleskog i radim prevode preko interneta. Tako putem časova engleskog preko interneta i prevoda finansiram svoja putovanja. Pokrivam troškove.
Naravno.
Počela sam sa 200 evra na kartici u Barseloni... i još uvek tako.
Vidi.
Uvek se pokrije tih 200 evra kada stignem do nule. Odjednom mi dođe 200 evra.
I nešto o čemu smo pričale prošli put kada smo se srele jeste da kada veruješ univerzumu i predaš se toj univerzalnoj energiji sa poverenjem, nikada ti neće nedostajati hrane.
Nikada ti neće nedostajati krov nad glavom. Problem je kada počnemo da očajavamo, kao strah, počne da stvara vibraciju.
Ali Meri mi je pričala da joj nikada nije nedostajalo, da je uvek bilo kao da je dočekuju, da joj žele dobrodošlicu. I to je važno, jer ponekad, ono o čemu si maločas govorila, znači, zaista ti treba toliko novca da odeš?
Ali pogledaj, dešavaju se magične stvari. Kažem, meni često govore da živim u oblacima, ali ja zaista imam jedan život...
Ja te vidim veoma prizemljeno.
I veoma sam prizemljena. Ali, na primer, kada sam se vraćala iz Amazonije, već sam išla različitim brodovima po reci Amazon, a na povratku sam uzela više autobusa do granice Perua, Brazila i Bolivije. I pretposlednjeg dana pre dolaska u Peru ostala sam bez gotovine, a kartica nije radila. Nisam znala da ju je banka iz Španije blokirala, jer su mislili da s mojim godinama nije moguće da sam svaka dva dana u drugom gradu.
Naravno, delovalo im je sumnjivo.
Da, mislili su da je ukradena.
Ali banka je bila oprezna.
Da. I onda je devojka u restoranu pokušala tri puta, nije uspelo, i kaže mi: "Nema veze." A ja sam krenula ka izlazu misleći, dobro, nema veze, danas neću jesti, sutra sam već u Peruu. A ona kaže: "Ne, nema veze, ostani da jedeš."
Eto. To je ono o čemu pričamo. Znači, rekla ti je, ne, nema veze, jedi. Nećeš ostati gladna.
Da. A u mojoj glavi i mom mozgu nije ulazilo da bi neko mogao da me pusti da jedem besplatno u restoranu.
Naravno, naravno. Na to mislim, zar ne? Kada si na toj frekvenciji, događaju se stvari koje su mali milagri. Znači, čudo nije hodanje po vodi.
Ne treba krenuti na put misleći da će ti svuda sve davati besplatno.
Ne, ne, naravno. Mislim...
To nije poruka.
Naravno, nije ni da ćeš... Dobro, možeš da odeš, ako želiš i ako imaš nešto poput onoga što Meri radi, možeš da ideš po svetu noseći i to sa sobom. Ali uvek moraš da imaš neku ušteđevinu.
Ali ja sam uvek mislila, gledaj, makar znam da perem sudove, a sa pet jezika mogu da radim na nekoj recepciji. Uvek će biti nešto ako ostanem bez novca.
Naravno. A sada, vraćajući se na temu regresija, kakav je ovaj svet povezivanja sa dušom ljudi? Jer pretpostavljam da se ti povezuješ sa dušom osobe.
Ja sam radila sesiju sa Meri i da, osećala sam da... osećala sam njeno prisustvo. Nije da sam bila sama i... ne, osećala sam prisustvo, i nije bilo fizičko. Dakle, kako izgleda tvoja povezanost sa tolikim dušama? Kako to držiš pod kontrolom?
Ja to zovem Šaptačica dušama i ovo putovanje me je zaista nateralo da uđem u drugu dimenziju.
Ne mogu da objasnim kako to izgleda, ali na tim putovanjima prvo sam našla svoje prošle živote. Dobijala sam vizije na istorijskim mestima ovde u Latinskoj Americi, ranije u Italiji, i imala sam vizije svojih života. I sa svakom vizijom koju sam dobila o svojim životima, imala sam i veću percepciju kada sam radila sa klijentima. I nije da sam tražila klijente, oni su nalazili mene.
Nalazili su tebe.
Desilo mi se da sam srela osobu sa kojom sam delila sto za ručak u Atakami u Čileu, i rekla mi je da je došla posebno da me pronađe.
Ne, to je fenomenalna priča. Mislim da treba da je ispričaš... stvarno... da je ispričaš.
To je neverovatna priča da u pustinji Atakama sretneš nekoga ko te traži. Kao da odem u šetnju, sretnem nekoga u pustinji i ta osoba mi kaže: "Tražila sam te, imala sam viziju." Ne znam da li je imala viziju da mora da te pronađe.
Ona je imala poruku odande. Jer je medijum.
Ona je medijum, zamislite.
I preko jednog klijenta dobila je poruku da u ta dva dana mora biti u Atakami, u tom restoranu u pećini, i da čeka ženu koja je učenica Briana Weissa. Ali bez moje fotografije, nisu joj poslali moju sliku. I bila je tu jedan dan, pa sledeći dan, u ta dva sata, i ja sam ušla, a to su bile jedine dve slobodne stolice za stolom.
Za zajedničkim stolom.
I tako, sele smo i, reč po reč, pričale o terapiji, a ona mi odjednom kaže: "Jesi li ti učenica Briana Weissa?" A ja sam ostala tako, pitajući se šta se ovde dešava.
Naravno.
Kažem da, ali kako zna? I ona mi objasni da je medijum, da je dobila poruku. Onda sam rekla, ali sa kojim ciljem? Zašto bi neko odande slao poruku, a ti iz Santjaga de Čilea uzmeš avion da budeš ovde za dva meseca?
Tačno.
A ona kaže da je došlo vreme da počnem, da već predugo kasnim.
Da počneš šta? To je pitanje.
A ja kažem, ali Brian Weiss već radi. Već postoji. Ima mnogo terapeuta. A ona kaže: "Da, ali i ti si potpisala ugovor pre nego što si došla ovde, da ćeš približiti istinu ljudima. Da ćeš im otvoriti oči."
Potpisala si ugovor, mislila je na tvoj prethodni život. U drugim životima. Na tvoju dušu.
U drugoj dimenziji.
U drugoj dimenziji potpisala si ugovor.
Svi potpisujemo ili se dogovaramo, imamo dogovor.
Šta li sam ja potpisala? To je pitanje. Šta li sam potpisala? To tek treba da otkrijem.
Može, može da se otkrije.
Dakle, kada ti je to rekla, ti si pomislila, pa možda da.
Ne, uplašila sam se. Uplašila sam se, da budem iskrena, jer sam ja želela da putujem po svetu. A sada, šta oni hoće?
Naravno.
I ona kaže, a ja kažem, ali kako ću to uraditi? A ona kaže, prvo možemo da napravimo radionicu u Santjagu de Čileu.
Kažem, dobro, za četiri ili pet meseci, jer ću ostati u Montevideu. Imam prijatelje u Montevideu, ostaću četiri ili pet meseci. A ona kaže: "Ne, biće i ranije, ali dobro... veruj u šta hoćeš." I zaista nisam ostala četiri ili pet meseci u Montevideu.
Nisi ostala.
Ne, samo jedan mesec. I poslednjeg dana pre odlaska. U hostelu, jer sam uvek po hostelima sa mladima i... jedna devojka je pokušavala da me upozna, pokušavala je, a ja sam je izbegavala jer sam već želela da odem. I ujutru, kada sam stavila ranac, kaže mi: "Izvini, ne mogu da te pustim da odeš a da te ne pitam čime se baviš."
I ja sam već osećala, već razumela vibracije, i rekla sam joj da se bavim regresijama, prošlim životima. Jer sam pre toga govorila: "Ja sam spisateljica, putnica..."
Naravno, naravno. Dobra poenta, kao da kažeš bavim se regresijama u prošle živote. To je kao šok. Ljudi... Ali dobro.
Da, sada sam se promenila.
Da, obožavam to. Ja sam te predstavila, napisala sam, Meri — regresije.
Da.
Meni se čini da je to fenomenalno što radiš.
A ona mi je rekla: "Tražim te." Kažem, nemoguće, kako? "Ja sam psihološkinja iz Buenos Ajresa. Sanjala sam da treba da budem u ovom hostelu..."
Ne, umirem.
"...da nađem ženu koja se bavi ovim."
Zaista, svako ko te sluša a ne veruje mnogo, mora da misli da sve izmišljaš, ali...
Ni ja sama sebi ne verujem, ali to jeste tako.
Istina je, ovakve stvari se dešavaju, ljudi. Znači, ako malo otvorite oči i budete pažljivi, mala čuda se dešavaju svakog dana.
Tako da su mi te dve devojke organizovale radionice. Organizovale su mi radionice u Buenos Ajresu, posle u Santjagu de Čileu. Posle su se radile u Limi i sutra već imamo...
Sutra ćemo kasnije dati informacije, biće radionica. A šta otprilike radiš na tim radionicama? Objašnjavaš malo ovu temu...?
Da, objašnjavamo temu, objašnjavamo put duše, objašnjavamo zadatke. Ima mnogo toga do čega se na jednoj radionici ne stigne.
Tema je super zanimljiva. A sada kada se predstaviš kao neko ko radi regresije, prošle živote, kakva je reakcija ljudi? Kako to prihvataju? Kažu li ti: "Dobro, ja hoću", jer kada su meni rekli, ja sam rekla: "Odmah, gde? Gde da se prijavim?"
Gledaj, baš sam pročitala intervju sa jednom doktorkom iz Kolumbije, jer sam se upravo vratila iz Kolumbije, koja je rekla da radi sa alternativnom medicinom i da je jednog dana, kada je došao jedan klijent, videla mladog momka pored njega. I rekla mu je: "Da li ste došli sa nekim?" Klijent je rekao ne, a ona je videla momka pored njega, koji se smešio. I ponovo ga pita: "Ali zar niko nije došao sa vama?" A on je pogleda i kaže: "Ne, sam sam." Tako da je ona shvatila da je to jedna duša. I pitala ga je: "Da li je neko umro?" Kaže: "Da, pre dva dana, moj sin." Onda je rekla da je od tog trenutka imala dilemu: ili će objašnjavati ono što zaista vidi i svi će misliti da je luda, ili će razočarati duše i praviti se da ih ne vidi. I odlučila je da svima kaže šta vidi, a ko želi da veruje, doći će. Tu sam i ja bila.
Naravno.
Da kažem da sam luckasta i da mi se dešavaju takve stvari ili...
...da sam prevodilac.
Pa sam odlučila da to prihvatim jer vidim rezultate.
Naravno.
Da već narednog dana ljudi imaju promenu. A posle 15 dana već vide život drugačije. Tako da sam veoma ponosna, ali osećam da to nisam sama izabrala.
Nije ti ostalo ništa drugo.
Guraju me.
Baš sam juče pričala, ne sećam se s kim. Ne znam da li se i tebi to dešavalo, Meri, da kada želiš da se udaljiš od svog puta, počnu da ti se događaju stvari da te vrate.
Da.
A ako ni tada ne poslušaš, počnu da rade jače, teže stvari... Kao da ti univerzum kaže: "Ne, dobro. Pošto me ne slušaš na lep način, slušaćeš me na teži." Dakle, to se tebi desilo, taj znak.
I pogledaj, u Kolumbiji, u tom hostelu nisam rekla ništa čime se bavim, ali sam ulazeći u prodavnicu računara završila sa dva klijenta. A posle su oni pričali sa drugima i poslednjeg dana, kada sam trebalo da odem, svi mladi oko mene, njih sedmoro, i pitaju me: "Ali čime si radila? Zašto si dolazila ovde?" A kada sam im rekla, ostali su... i svi su zapisali moj WhatsApp da dobijaju vesti i da znaju kada ću se vratiti ovamo. I kažu mi: "Pogrešila si što se nisi predstavila prvog dana."
Eto ga. To je znak.
Moraš da kažeš: "Ja sam Meri Ilich, putujem, bavim se ovim", i da staviš oglas da ljudi znaju. Jer ja kažem: "Ali ja sam skromna." A oni kažu: "Ne. Uskratila si nam priliku da imamo jedinstveno iskustvo."
Tačno. Tačno.
I ostala sam misleći, pa istina je, naravno.
Naravno. Naravno.
Ne radi se o tome da li sam skromna ili ponosna. Radi se o pomaganju ljudima i davanju prilike.
Tačno, to mi se dopalo. Radi se o tome da ti to kažeš, a ko želi... Niti treba da razmišljaš da li si skromna ili nisi, jednostavno to kažeš. I biće jedna, dve, tri, četiri, pet osoba koje će to pročitati. Štaviše, kladim se da neki to neće ni pročitati. Ali osoba koja treba da pročita, pročitaće.
Da.
Ostajemo sa tom mišlju, sa ovim što Meri priča, zar ne, da ona ranije nije govorila da je... da radi regresije, pa radije nije govorila ništa. A sada pogledajte kako ju je život sam vodio do toga da kaže čime se bavi. Dakle, od sada pa nadalje, putuje i stavlja svoju ceduljicu u hostelima da radi regresije. I ništa, sada je u Limi. Ostaje jednu nedelju, kasnije ćemo dati broj telefona za one koji budu "čitali" da radi regresije. I mogu da je pozovu. Vraćamo se za nekoliko minuta. Idemo na pauzu.
Yogadictos, nastavljamo, nastavljamo, i ovo je emisija za koju bih lično volela da traje jedno četiri sata, jer su me ove teme uvek strastveno zanimale. Dakle, tu je i Caro sa nama. Pojavila se niotkuda, Caro. Pratiće nas u ovom poslednjem bloku, a posle će dati astrološku prognozu za narednu nedelju. Vraćamo se Meri. Dakle, Meri, ostali smo u prethodnom bloku na tome da se Meri već predstavlja kao neko ko radi regresije. A sada bih volela, ako je moguće, da nam ispriča neke slučajeve. Neke značajne slučajeve za koje zna da su upravo izazvali te promene kod ljudi. Neki slučaj, Meri, koji možeš da nam ispričaš. Neki upečatljiv slučaj. Dobro, sigurno ih imaš više.
Da, svi su upečatljivi. Za razliku od Briana Weissa, ja ne radim sa hipnozom. Volim da osoba bude sve vreme sa mnom. Ja sam sa njom. Mi razmenjujemo, interaktivno je. Ona se oseća podržano. Uspevale smo čak i na daljinu.
Nisam znala da je to moguće.
Da, bilo je veoma zanimljivo jer ni ja nisam znala da može tako. Ali rekle smo, dobro, hajde da pokušamo sa jednom klijentkinjom iz Argentine koju sam već poznavala. Ali važno je da sam je pre toga poznavala. Na kraju, možda deluje da nije, ali meni je to bilo važnije da bih ja imala više poverenja u sebe. Sve vreme je moj mozak govorio da nećeš moći, a moje srce je htelo da nastavi, a ona je morala da nastavi. U početku je bilo preko WhatsApp kamere, ali joj je bilo neprijatno sa kamerom i rekla mi je: "Zaustavljam." Onda sam joj slala poruke i nastavile smo preko poruka i uspele smo.
Vau!
Posle sam otkrila da da, može, da se radi preko Skype-a, ali do sada nijedna preko WhatsApp-a.
Razmišljam, je l'... sada mi je ovo palo na pamet. Ako, kako mobilni telefoni komuniciraju, energijom?
Na kraju se ne radi o telefonu. Sa bilo kojim alatom, alat ti daje samo neku vrstu, dobro. Možeš to da uradiš. Ali radi se o energiji koja ide kroz vazduh...
Kako počinju sesiju? Naravno, ja to znam jer sam jednu radila. Ali da oni koji slušaju, oni koji nas zapravo ne gledaju, a možda bi bili zainteresovani za sesiju sa Meri, otprilike znaju kako izgleda sesija?
Prvo pričamo o sadašnjem životu, o problemima, ili možda nije problem, ali ti treba da vidiš kako će se nešto razviti. I zašto ne ide pravo, nego ovako.
Zato što se uvek ponavlja ista situacija.
I onda idemo u duboku relaksaciju. Ja te pratim. I na ovom poslednjem putovanju ta moja sposobnost da uđem u tvoj život zajedno sa tobom veoma se razvila.
Ona je ušla sa mnom.
Tako da mogu da uđem sa tobom, ili više volim da sačekam da prvo ti uđeš.
Naravno. Ono što smo nas dve uradile bilo je da sam ja prvo ušla, a onda si ti ušla sa mnom.
Ako ja uđem prva, mogu da nađem drugi život koji može biti važan, ali ne tako jasan.
Naravno, naravno.
Ali tvoja duša zna šta joj treba.
Tačno, tačno.
Jer ja idem da tražim odgovor na to pitanje, a tvoja duša će tražiti ono što je najvažnije.
Naravno.
Dakle, kada ti uđeš i počneš sa jednom niti, ja ulazim iza tebe i počinjemo da idemo zajedno. Ali ja te puštam da ti budeš vodič i da ti objašnjavaš šta vidiš. I u tom slučaju ti ćeš reći da vidiš dve žene ispred sebe, da vidiš jedan ekran.
Ljudi, uveravam vas da vidite. Znači, vide. Uveravam vas da vide. Nema magije. Nisam ništa uzela niti neki halucinogen. Naravno, zatvorenih si očiju, zar ne? Ali vidiš, a Meri te vodi i počinješ da vidiš. I to sve te na kraju vodi ka odgovoru. Otprilike, jer mora da se nastavi menjanje. Kao što Meri kaže, nije to, ne znam, kao astrologija. Pročita mi astrološku kartu i sutra je sve dobro. Ne, to je... sve vreme... I onda?
Dok ti vidiš ispred sebe, ja vidim iza tebe. Tako da kada na kraju završiš sve što si htela da kažeš i više ne... ne znam, završilo se, ja ti objasnim šta sam ja videla. I vratimo se u sadašnji trenutak i nas dve zajedno pogledamo i sastavimo situaciju. Kakve veze ima ono što smo videle sa pitanjem ili sa tvojom sadašnjom situacijom?
I da li uvek vidiš? Mislim, ili ponekad samo čuješ?
Da ti kažem kako vidim, nije da vidim očima. To je dušom. Ja kažem vrhovima prstiju.
Da.
Dobro je suptilno. Veoma je suptilno.
Veoma suptilno. Dobro, uradite regresiju, sve to. I ima li neki slučaj koji te je obeležio tokom svih ovih godina rada sa regresijama, a koji možeš da podeliš sa nama.
Ima ih mnogo. Ali zaista mnogo. I ovde su jači nego u Evropi. Ne znam zašto, ili je možda moja sposobnost mnogo više razvijena.
Nalaziš se u jednom... dobro, ne znam da li si bila na Punu, na Kusku, to su mesta, to su energetska mesta.
Da. U Kusku sam bila 31. decembra u ponoć. Na glavnom trgu.
Vau! Kako lepo. Kakvo ludilo. Jeste li ikad bili u Kusku 31. uveče? Ja sam tamo provela dve godine. Glavni trg je ludilo. Bože. U jednom trenutku moraš da odeš jer počinju da ti padaju vatrometi u lice. Ne, ozbiljno, opasno je. Ne znam, ako idete, idite, ali budite oprezni tačno u ponoć...
Ali to je magično. A sutradan nastaviš za Maču Pikču.
Ah, prelepo. Divno. Dakle, šta ćeš nam ispričati?
Ah, nešto zanimljivo. Jedan zanimljiv podatak. Da je jedan momak želeo da vidi zašto njegov otac nema dobru komunikaciju sa njim. I bio je to jedan od retkih slučajeva kada se nije videlo ništa. I nije se videlo ništa i nismo mogle ništa da uradimo. Tako da smo se vratili u sadašnji trenutak i pitala sam ga: "Ali da li tvoj otac ima komunikaciju sa drugim ljudima?" On kaže, ne. Zato nismo mogle ništa da vidimo, jer to nije tvoja tema. To je tema tvog oca.
Ah, u redu, u redu, u redu.
Tako da smo morale da formulišemo drugo pitanje. Duša, njegova duša konkretno, nije išla tim putem. A zatim sa drugom devojkom, ona nije videla ništa. Dakle, kada ne vidi ništa, ja joj kažem pokušaj da dodirneš. Pokušaj da ustaneš. Pokušaj da osetiš sebe. I ona je počela da dodiruje i objašnjavala mi je šta oseća. I onda sam ja ušla u taj trenutak i shvatila da je ona slepa. I dodirom sam shvatila da je u podrumu, na nekom ružnom, veoma siromašnom mestu i da nikada ne izlazi iz te prostorije. I shvatila sam da živi u Boliviji u prošlom veku, da se rodila slepa i da je kriju da niko ne sazna.
I kakve je efekte to imalo na njen sadašnji život.
Vratimo se. Onda smo otišle u drugi život, tražile smo još nešto jer nismo razumele šta se dešava. I ona vidi zavesu, a posle mrak. I ona kaže vidim crvenu zavesu i mrak. I ne razumem, to je kao blic, crvena zavesa i sve pocrni. A onda ja vidim ispred zavese njenog muža kako živi u Francuskoj u 16. veku, njenog muža sa služavkom. I ona oslepi kada ih ugleda. Pomeri zavesu, vidi ih i oslepi. I ceo život je provela slepa.
Šta se dešava? U sadašnjem životu... Prvo, nisam znala, jer sam sebi govorila: "Meri, sada si spisateljica i ovo već izmišljaš. Ovo više nije duša, duša, ovo je već tvoja kreativnost."
Naravno.
Jer dva života kao slepa, čemu? Ne razumem. A kada smo se vratile, ona mi je rekla: "Nisam ti rekla da sam rođena sa problemima sa očima. Operisali su me istog trenutka kada sam rođena."
Jer ponekad karme nisu iz jednog života. To su karme koje imaju ciklus od jednog, tri života, sve dok ne prekineš tu karmu.
Dakle, kakve je to veze imalo sa njenom sadašnjom situacijom? To što sa svojim sadašnjim partnerom nije želela da vidi određene stvari.
Ah, dobro. Tu dolazimo do toga.
Vid joj je bio dobar...
...ali nije htela da vidi.
Da.
Dakle, tu je njena... koja bi bila, recimo, vrata koja su joj se otvorila?
Njena slepa tačka. U ljubavi ponekad imamo slepu tačku.
Naravno. Slepa tačka. Dakle, sada je to njen posao. Jer kada govorimo o tome da ne ostaje samo na danu regresije, nego se nastavlja posle, znači da je ona već morala da počne da vidi.
A posle, ne sa svima, ali tamo gde vidim da ima smisla i da može da pomogne, radimo regresiju ka budućnosti.
Sa mnom si radila.
Da, sa tobom da.
Svidelo mi se, svidelo mi se.
Prelepo. I do sada mi se samo jednom desilo da ti i ja u isto vreme vidimo isto.
Videle smo isto. Videle smo isto.
Jer sam ja to videla i nisam mogla da verujem. Zato sam te pitala: "Otvori agendu. Otvori agendu i reci mi šta vidiš." A ona je videla isto.
Videla sam agendu. Naterala me je da vidim agendu na kompjuteru, da vidim raspored. Ne, bilo je lepo. To je dobro iskustvo.
...za pet godina i bilo je...
Da, da.
Videle smo isti raspored... Dakle, zašto kažu, ali kako može da se vidi budućnost? Budućnost nije zapisana. Kada ti kažu da je sve zapisano u knjigama? Ne. Zapisane su mogućnosti. To je kao moguća mapa tvog života. Ali na mapi, na semaforu, ako je crveno, ti bi trebalo da čekaš. Ali ima ljudi koji neće čekati. Preći će. Ima ljudi koji će čekati predugo. I ima ljudi koji nikada neće preći.
Znači slobodna volja. To je tvoj put, ali ne nužno.
Recimo da je to najizraženija mogućnost.
Tu je slobodna volja, možeš da biraš.
I nije obaveza.
Nije obaveza.
Uvek je tvoja poslednja reč. Jer su mi mnogi govorili... Ostala sam 20 godina u Barseloni. I kažu mi da sam 10 godina kasnila da odem. I da će se zato sada stvari dešavati tako ubrzano.
Brzo. Brzo.
I ja to primećujem.
Da, gubimo vreme. Dakle, i meni se dešava da gubim vreme na svakodnevne stvari i da vrtim iste teme. A kada... onda sve počne da mi se dešava odjednom.
Da.
Sada se blokiramo, zar ne?
Kada krene, krene sve zajedno.
Sve zajedno. I to isto.
Da. Ali sve zavisi. Ako je loše, dobro, zavisi od tvoje reakcije.
Takođe. Jer ovaj dualni svet koji ocenjuje dobro i loše, zapravo ne znam da li je dobro ili loše. Jednostavno jeste. Dakle, ima li neki slučaj koji te je uplašio?
Više je uplašio osobu koja ga je videla nego mene. Ja, kao što sam rekla, uvek puštam osobu da sama pronađe život.
Dobro.
A kada ga pronađe, to zna da bude teško. Jer ponekad nije isti pol.
Naravno, naravno.
I ti vidiš samo... do sada samo dve osobe koje su bile suprotnog pola. I ona je sebe videla u ulozi muškarca ubice.
Vau, kako snažno.
I zaista je bilo veoma snažno. Posle mi je trebalo dosta da je smirim, da razume da ta osoba nije ona u ovom životu, i da takođe ne znamo i ne možemo da sudimo.
Ne, naravno.
Jer ne znamo zašto, niti kakva bolest, niti kakvo detinjstvo, ništa.
Naravno, naravno.
Koliko je faktora moralo da stoji iza svega toga?
Tačno.
A posle smo sa drugom devojkom videle život u kome je bila oteta i zlostavljana godinama i godinama. U Americi.
Dakle, to je karma koju nosiš i koja se na neki način ispoljava i postavlja prepreke. Baš teško.
Da.
Snažno. I tada je njen posao takođe... Mislim, da li na kraju te sesije postoje tvoje preporuke kao, sada znaš ovo, sada možeš da uradiš ovo, ili je to nešto što čovek sam mora da otkrije.
Pokušavamo da to otkrijemo zajedno. Obično ne dajem, ja nisam ta koja treba da odlučuje.
Dobro.
Jer me je jedna osoba pitala: "Da li da ostanem sa partnerom?"
Ne, pa dobro, jasno.
A ja sam rekla, gledaj, uradićemo regresiju ka budućnosti, ali gledaj. U svojoj regresiji ka budućnosti video je sebe sa potpuno drugom partnerkom. Kažem, treba li ti moj odgovor ili ga već imaš?
Naravno.
I pre dva dana mi je napisao da se desilo nešto veoma ozbiljno i da su raskinuli.
Eto, vidiš.
Ali postoji i tema sa strane ljudi koji odlaze na ovakvu vrstu terapije, oni žele tačan odgovor, zar ne? Oni žele da im ti kažeš "ostavi partnera".
Naravno da ne.
A ljudi ne shvataju da na kraju izbor imaju oni. Znači, oni ne mogu stalno da pitaju da im neko drugi kaže šta da rade, jer ako ono što su uradili nije ono što su želeli, ili rezultat nije ono što su očekivali, žele da imaju nekoga koga će kriviti.
Tako je.
Dakle, treba preuzeti odgovornost i za regresije.
Oni ti prebacuju odgovornost.
Regresija je alat. U svakom slučaju alat, ja verujem u to sto posto i već godinama verujem u regresije, jer sam Briana Weissa čitala, mislim, imala sam 15 godina kada sam pročitala Mnogi životi, mnogi učitelji. Mislim da su svi tu knjigu čitali sa 15 godina. I potpuno sam verovala... i u slučajeve, jer knjiga donosi slučajeve.
Dakle, daje ti slučajeve i sve što se ljudima dešava ima logike sa onim što su živeli u svom životu. Potpuno je koherentno. Dakle, ako niste čitali, to je dobra opcija. Knjiga je veoma zanimljiva. A ako ne čitamo nju, čitamo Merine. Meri, tvoje knjige.
Da, mislim da će sledeće godine biti knjiga o ovom putovanju i svemu što sam proživela.
Šetačica svetova, šetačica duša.
Želim samo da objasnim jedan slučaj jednog momka kod koga sam sve vreme osećala strah. Iz njega je zračio strah, a ja sam mu govorila: "Ali opusti se", a on mi je govorio: "Pa opušten sam." Ali ja sam osećala njegov strah u sebi.
Naravno.
I dobro, na kraju smo ipak uspele i videle stvari i sve. A kada se završilo, pitala sam ga: "Čega si se plašio?" A on kaže: "Plašio sam se stvari koje ti možeš da vidiš. I šta ćeš misliti o meni ako su loše." Onda sam mu objasnila: prvo, terapeuti regresija i svi terapeuti... ne možemo da sudimo nikome. Nema predrasuda. Nema dobrog ni lošeg. Sve je neutralno i za nešto nam služi.
Tačno.
Tako da eto.
To je dobar podatak, da. Mislim da je to nešto što holistički terapeuti generalno imaju, a to je da ne sude. Ne znamo ničiji život.
Jer ljudi očekuju da će biti... jedan čovek mi je rekao da je veoma razočaran. Kažem, zašto? Zato što je očekivao da sam u jednom od života bio car.
Pa dobro. Ova tema mi se baš dopala. Istina je da Meri ostaje jednu nedelju. Za trenutak ćemo reći do kada ostaje, njen broj telefona i daćemo informacije o radionici. Ali pre toga, idemo sa Caro koja će nam dati astrološku klimu za sledeću nedelju, koja je malo teška, zar ne, Caro?
Da, dobro. Tu smo, tu smo. Već izlazimo, izlazimo, ljudi. Mirno, ne očajavajte. Dobro, danas, u petak, imamo Mesec u Blizancima u sazvežđu Punabazo. To je super lepo, super majčinsko sazvežđe. Jedino što je Mesec sada sa Suncem. I ono je takođe u Blizancima. A kada su tako blizu, Sunce gubi snagu. Dakle, možda slušate da su ljudi veoma umorni, pospani, sa glavoboljama. Fizički nemaju volje ni za šta. Dakle, normalno je, ljudi, mirno. Još malo.
...
I hvala, Caro. Pre nego što odemo, pre nego što se oprostimo, Meri će nam reći šta radi ove nedelje u Limi. Ostaje jednu nedelju. A kada se vraćaš ponovo, Meri?
Za Uskrs 2019.
Vau. Ne, onda treba odmah. Jedna sedmica. Treba izvući maksimum iz Meri. Kako to ide?
U sredu se već vraćam u Barselonu za San Huan.
Dobro.
I ovih dana ću biti po Limi.
Dobro. Treba izvući maksimum iz Meri. Reci nam. Kako mogu da te nađu?
Prvo želim da kažem da sutra imamo radionicu.
Dobro.
Kod Ovala u Mirafloresu.
Kod Ovala... Kaže kod Ovala u Mirafloresu. Verovatno misli na Ovalo Gutiérrez, pretpostavljam. Kod Kennedy parka.
Kod Kennedy parka.
I kako... tamo gde je...
Treba ući na veb stranicu....
Dobro, pretpostavljam da mora da bude i na sajtu.
...
A u koliko sati je radionica? Nadam se da nije u vreme utakmice Perua jer tada niko neće doći.
U koliko sati se završava utakmica?
....
Dobro, kome se dopada ova tema...
To. Zajedno ćemo slaviti, ići ćemo u prošle živote slave.
Idemo u Paolov prošli život, šta kažeš?
A da bismo našli tebe, ako neko želi lične sesije, ti dolaziš na kućnu adresu, zar ne?
Da. I takođe možemo da se dogovorimo na daljinu.
Savršeno. Eto ga.
...
I bilo šta, ako neko gleda i poznaje me, može da mi piše i pita i ja ću mu proslediti kontakt. Nema nikakvog problema. Ali ako imaš tu radoznalost, jer mnogi kreću iz radoznalosti, ili te zaista zanima da razumeš neke stvari koje se sada dešavaju u tvom životu, regresije su pravi glas.
Za sledeću godinu obećavam i jedno izvlačenje i još mnogo toga.
Napravićemo konferenciju, konferenciju na Nacionalnom stadionu.
Zašto da ne?
Dobro, ljudi, mnogo vam hvala što ste bili ovde. Kao što Renato i ja uvek kažemo svakog petka, naša misija je da otvorimo vrata ka tim putevima isceljenja prema unutra, koji nisu uvek u svakoj prodavnici, ne vidimo ih na ulici. Dakle, Yogadictos, to je misija Yogadictosa. Da otvaramo ta vrata kako biste pronašli sve alternative holističkog isceljenja koje postoje, a ima ih mnogo, Meri je jedna od njih.
Ako mogu da dodam samo jednu informaciju, da sam obe radionice u Limi održala zahvaljujući organizaciji Internations, koja je međunarodna organizacija stranaca i ljudi koji ovde žive. Namenjena je sklapanju prijateljstava, učenju jezika i rade se stvari od poseta izložbama, odlazaka u restorane, plesova pa sve do radionica.
Baš lepo, pričali su mi o tome, štaviše. Ja sam Meri upoznala preko te organizacije jer je jedna prijateljica tamo, rekla mi je da prave okupljanja i da ti biraš, zar ne? Na koji sastanak želiš da ideš? Pravi se večera, da, da, super zanimljivo.
...
Dobro, ljudi, mnogo vam hvala. Rena, ako nas gledaš, mnogo te volim, nedostajala si mi, tvoje mesto je tamo. Srećan rođendan. I to je to, sledećeg petka evo ga, evo ga, vidi, vidi se moj grafit. I sledećeg petka vidimo se ovde, Yogadictos, u još jednoj spektakularnoj emisiji. Mnogo vas volimo, prijatan vikend. Doviđenja!