Transkript
Za sebe kaže da je građanka celog sveta. Barselonu nosi u duši, Niš nosi u srcu. A kaže da njen duh pripada svim narodima na svim meridijanima. Meri Ilić je zauvek mlada Nišlijka koja je dva puta obišla zemaljsku kuglu, a krenula je i na treće putovanje po svetu.
Ja sam oduvek maštala da krenem na put oko sveta. Kad sam imala šest godina i kad bi me pitali čime ću da se bavim i šta ću biti u životu, ja sam uvek odgovarala da ću ja putovati svetom i učiti ljude da budu srećni. A šta je to značilo nije bilo jasno ni meni ni drugima. A onda kad sam jednom stigla do Barselone i kad su deca počela već da staju na svoje noge i ja imala udruženje, humanitarno udruženje, Slovenski dom, onda sam počela da upozoravam sve oko mene da moraju da preuzmu neke funkcije i aktivnosti zato što ću ja jednog momenta otići na put oko sveta, ali sam mislila da ću krenuti sa svojim knjigama, pošto imam tri knjige napisane i da ću ja tako ići iz jednog grada u drugi, držati konferencije, radionice po knjižarama i prodavati moje knjige. Pošto knjige govore kako uprkos svemu što ti se dešava u životu, možeš biti srećan. I sve knjige su u vidu bajke, međutim kad stigneš negde pred kraj, shvatiš da je to život koji se odigrao.
Ali u praksi onaj stvarni odlazak na put oko sveta je počeo zahvaljujući mom mlađem sinu, koji je radio u Hamburgu i radio je mnogo i onda je samo jednog momenta zaključio da ne želi da živi da bi radio, nego da hoće da obrne taj redosled. I onda smo zajedno otišli na Bali i tamo smo proveli četiri meseca i zatim smo krenuli obilazići druge zemlje. Dakle, prvi krug oko sveta bio sa njim, a za drugi krug sam ja krenula sama i sad predstoji još jedan treći.
U dobrotu ljudi, kaže, nikada nije posumnjala. Zato je uvek bila te sreće da pronađe one koji uvek izađu u susret, a i ona sama u kojoj god da se zemlji nađe, želi da pomogne.
Pa, 99% ljudi je predusretljivo. Puno njih ima koji su radoznali. Mladi mi obično kažu, jao, kamo sreće da moja mama hoće tako, ja bih voleo da putuje ili sa mnom ili sama. Drugi se ono iznenade, većina me pitaju, a koliko to imaš ušteđenog, pa kad shvate da ne moraš, jao, obično kažem, pa znam da perem sudove na pet svetskih jezika. Tako da me nije strah da krenem bez para.
Obično, svakoj zemlji gde sam duže, od sedam dana ja potražim nešto da ponudim svoju pomoć. Znači, ne tražim da zaradim, nego da ponudim da nešto pomognem. Nađem sirotište, ili nađem neku nevladinu organizaciju, ili odem do državne institucije, do opštine, ili baš do državne institucije za imigrante. Pošto sam držala i držim još uvek deset godina, Slovenski dom u Barseloni, imam puno iskustva u radu sa imigrantima, onda u radu sa rodnom ravnopravnosti. Imam svoje priče i svoja pozorištanca o porodičnom nasilju i ja sve to ponudim, pa kome služi, oni prihvate. Tako da sam na Baliju pravila malo pozorište za decu u sirotištu, o princezi koja je uspela da pobedi zmaja. U Peru sam učestvovala u nevladinoj aktivnosti, rodnoj ravnopravnosti i tako. Svuda nađem negde da mogu biti korisna.
Na pitanje koje jezike govori, kaže da je najvažnije da govori jezik ljubavi i plemenitosti, koji svi razumeju. Emocije su nešto što je svuda u celom svetu i tu nema potrebe da se prevodi. Tu bez istog jezika opet se razumemo.
Da li mislite da ste tokom ovih putovanja, ova dva putovanja, imali sreće? Da li vas je pratila sreća?
Jeste. Ja stvarno smatram da sam privilegovana što mogu i što ću imati još jedno putovanje oko sveta. To je nešto... Ja mislim da će to biti legenda moje porodice. Da će moje praunuke i praunuci pričati o prabaki koja je to uradila.
Kada govori o svojoj najvećoj strasti, putovanju, nije uvek shvaćena. Ipak, podršku onih koje najviše voli, imala je uvek.
Moji sinovi se slažu, oni su za mene moja najbliža porodica, a drugima sam čudna. Tako da ne znam šta da misle, ne znam šta da kažu, ali od sinova imam veliku podršku, svakodnevno smo u kontaktu. Hvala Bogu, postoji internet i postoje društvene mreže, tako da bilo koji problem da naiđe, mi smo u kontaktu i čujemo se.
Na primer, desilo se da na granici između Perua, Brazila i Bolivije ostanem bez para, a kartica nije radila. Odjednom nije funkcionisala nikako. I ja sam odmah naravno zvala sina koji je u Peru i sina koji je boravio na Bali. Ovaj u Peru je kupio kartu iz Perua, znači morala sam samo da pređem granicu da bih imala za avion. A ovaj je zvao Špansku banku da pita zašto moja kartica ne funkcioniše. I oni su mu odgovorili da su i oni stopirali, zato što nije moguće da žena u tim godinama, svaki drugi dan, u Amazonu, iz drugog grada uzima pare. Tako da su oni mislili da je kartica ukradena i stopirali sve.
Problem je kasnije rešen?
Kasnije rešen. Čim sam ušla u Peru, već je bilo deblokirano i čekala me karta za avion. Tako da su moja deca meni najveće uporište. Moja ekipa.
Da li ste imali još neku takvu anegdotu koja bi mogla da bude zanimljiva?
Uf, ima puno anegdota. Eto, baš isto na tom putovanju, tad kad je ta kartica stopirana, ja sam ušla. To je bilo zadnje mesto pre ulaska u Peru. Trebalo je još 24 sata da bi stigli. I kad sam uzela šta je trebalo da ručam i probala da platim karticom, jer je keš već nestao. Tri puta je devojčica provukla karticu, kartica nije funkcionisala i ona mi je na španskom rekla daj igual, što znači nema veze. Ja sam pomislila, pa dobro, nema veze, neću ručati danas, pa bože moj. Pošla sam ka izlazu, ona je poviknula i potrčala za mnom. Daj igual, sedi ručaj. Tako da sam dobila ručak, koji mi je ona poklonila.
I tako stalno mi se dešavaju stvari. Vrlo interesantne, vrlo magične. Imam utisak kao da stalno imam neke anđele koji su u ljudskom obliku i koji se nađu baš u tom momentu gde treba da budu.
Koliko god da putujemo, uvek se na kraju vraćamo kući u svoj dom. Ipak, kada Meri kaže da se vraća kući, oni koji je najbolje poznaju nisu sigurni na koju kuću misli.
Koju zemlju nazivate svojom domovinom?
Imam dve domovine. Ne mogu nikako da se rešim. U jednoj sam odrasla, u drugoj sam sazrela. Tako da su obe bitne i meni i mojoj deci. Međutim, mi se baš osećamo građanima sveta. Baš ne mogu da kažem, i kad neko priča nacionalistički, nama izuzetno smeta. Najlepše se osećamo sa ljudima koji putuju i prihvataju druge kulture. Jer onda vidiš širinu i vidiš dobrotu. Ne trebamo birati i gledati u čemu se razlikujemo. Treba uvek naći sa drugim narodom u čemu smo slični.
A koliko voli da putuje, toliko uživa i u planiranju svojih putešestvija.
Znam da danima gledam na Google, da istražujem šta pišu o toj zemlji i ulazim na forume. Znači ima puno grupa gde ljudi pričaju o svojim putovanjima. Onda tražim mišljenja tih ljudi koji su putovali. I takođe sam član jedne međunarodne organizacije koja se zove InterNations. To je za strance koji borave u toj zemlji. Evo imamo ih u Beogradu. I šta, na primer, radim? Ja ću sad u novembru ići za New Delhi. Ja se već danas prijavljujem da sam član i njihov i primam obaveštenja šta će oni organizovati. I ako ću ja biti ta četiri dana u New Delhiju, ja ću dobiti obaveštenje da li ima neka aktivnost u ta četiri dana. Tako da uopšte ne idem u nepoznato. Bez obzira što nikad nisam videla taj grad, puno o njemu znam i već imam kontakt sa ljudima koji žive u tom gradu.
Kad ste u gradu, da li živite kao lokalno stanovništvo tamo? Kako se ponašate?
Da. Mnogo volim da radim ono što radi lokalno stanovništvo. Da nađem aktivnosti, njihove karnevale, njihova dešavanja, da jedem u njihovim restoranima. Baš onu lokalnu hranu. Prvo što je uvek jeftinija nego što je hrana za strance. Drugo je što i mentalitet ljudi stvarno vidiš. Znači da li jedu ljuto, da li jedu kiselo. U Koreji se jede i ljuto i kiselo. U drugim zemljama se jede samo kiselo. Svaka zemlja ima svoj način.
Inače mnogo mi je bilo interesantno u Aziji da su puno ljudi molili da se slikaju sa mnom. A deca su me molila da im pipnem kosu. I ja to nisam razumela zašto. I onda mi je u Koreji prišla jedna grupa. Prvo su se svi slikali, a onda je onaj ko je slikao pitao, ali mogu sad i ja. I onda sam ja njima rekla, dobro, zašto se vi svi slikate sa mnom? I oni su rekli, pa vi donosite sreću jer ste crvenokosi. I tako su se poklonili.
Kod svakog puta najvažnije je, kaže, početak. A zatim se uspomene same stvaraju.
Znači uvek uživam tri puta. Uživam kad planiram putovanje, uživam dok putujem i uživam kad gledam slike. Ovo je slano jezero u Juni u Boliviji. Znači to se reflektuje kao da je nebo prebačeno na zemlju. I to je takav mir i tišina da imaš utisak da pričaš sa Bogom ili sa univerzumom. Ovo je u Tajlandu. Slikala sam se u odeći kraljice. Gdegod mogu da nađem tradicionalnu odeću. Mnogo mi je lepo da se osetim kao da sam odande. Ovo je Chile, San Cristobal u Santiago de Chile. Ovo je Montevideo, Uruguay, njihov muzej. Ovo je u Koreji. To je nešto predivno. Znači postoji muzej i selo koje se zove Selo Mali princ. I tamo je sve posvećeno malom princu i posvećeno je piscu koji je bio pilot. Tako da sam se slikala s njegovim avionom. Ovo je Kyoto u Japanu. Iznajmiš kimono i možeš da se šetaš i da zamišljaš da si gejša. Ovo je Iguacu. To je najlepši vodopad u Americi. Čak je lepši od Nijagarinog. I nalazi se u tri zemlje. On se nalazi u Argentini, Paragvaju i Brazilu. I predivno je.
Nije se plašila kada je sama bila u nepoznatim zemljama. Sa drugačijim pravilima i zakonima. Svaku zemlju i navike stanovništva dobro prouči i poštuje. A na putu je obazriva i oprezna.
Ja sam za avanturu, ali nisam za rizik. Znači rizik mora da ima svoje granice. Svako mora da zna koliko ima godina. Da znam da sam žena koja putuje sama. Tako da na primer, tačno znam koju ću odeću obući. Kad već upoznam ljude i da li ću ići u diskoteku. Znači tek kad upoznam ljude. Znam ja sa sobom imam kaluđersku odeću s kojom putujem. Dok god nisam sigurna gde se nalazim. Tako rizika ima, ali ne moramo da ih tražimo. Možemo uvek da ih smanjimo.
Najgore što mi se do sad desilo je da su mi u 24 sata dva puta pljačkali u dve zemlje. Ja sam krenula iz Buenos Ajresa i dok sam čekala na autobuskoj stanici, nestao mi je ranac. A da sam bila ispred zida, a ispred mene sam mislila da kontrolišem sve. I kad sam krenula na autobus ranac je falio. Ja pitala kelnera i on mi pokaže decu od 5-6 godina koja trče, sagnu se ispod stola i oni ti odnesu šta god hoćeš, a da ti uopšte ne vidiš. I znači, otputovala sam, stigla ujutru u drugi grad u Čile i tamo mi je, dok sam se saginjala da podignem kofer iz autobusa, ja krenula da zamenim pare i prilazi mi žena koja kaže, proverite tašno, nešto vam je uzeto. Ja pogledam i stvarno novčanik. Srećom samo je bilo 5-6 eura u njihovim parama i ona mi objasnila da je to bio čovek obučen u veoma zvanično odelo, koji je samo prošao pored mene i još dvojice ljudi, i samo pokupio šta je naišao. I on je otišao. I onda sam razmislila i ono kao ja o koju nesreću sam imala u 24 sata, međutim posle sam shvatila da je verovatno tim ljudima to mnogo više značilo nego meni. Toj deci to što su našle u tom rancu, tu je bilo nešto hrane, neka dokumenta i njemu tih 6 eura verovatno je trebalo više u tom momentu nego meni. Tako da sam rešila da se nikada kod takvih stvari ne sekiram.
I onda nekad se desi da ideš knap s vremenom da ćeš možda izgubiti avion. Kako uvek kupujem karte koje su jeftinije od 200 eura, jer praktično retko kad imam više od 200 eura kod sebe, onda i to je ono pa dobro u krajnjem slučaju ako izgubiš, ostaćeš duže vremena tu pa ćeš nadoknaditi, naći ćeš neki posao i izvući ćeš se. Tako da u stvari to je možda moje kockanje kako ga neki vide, kockam se sa životom, putujem, znači to će biti već četvrta godina od januara meseca, treći krug oko sveta. Međutim, to je kockanje sa malim ulozima, a imate velike dobitke.
Od svake zemlje u kojoj boravi stvori svoj prostor za život. Tamo drži radionice o prošlim životima, organizuje humanitarne predstave, piše priče i knjige. Različite svetove najbolje poznaje tako što živi kao lokalno stanovništvo, kaže ona. Sedi u njihovim bistroima, pubovima i kafićima. Jede hranu koju oni jedu, posećuje mesta koja nekada i nisu na kartama najatraktivnijih, a u stvari kriju najveće kulturno blago.
To što sam ja doživela, to što sam se ja, čime sam se ja obogatila na ovom putovanju, to pare ne plaćaju. Meni jedan prijatelj kaže, jao, pa bio sam ja u Seulu i meni je mnogo divan Hotel Hilton. I meni dođe smešno, pa Hotel Hilton je svuda u svetu isti. Bilo u Barseloni, u Koreji, u Australiji, nema razlike, nemaš potrebe, možeš da ideš u Beograd i da budeš u Hiltonu. Isto kao kad kažu, jao, da li si bila u Peru i videla Maču Piču? Jesam videla Maču Piču i stvarno je nešto predivno. Međutim, Peru ima još tri takva nalazišta koja ne sme još uvek da ozvaniči jer ih je strah tolike navalice. I strah ih je velike kompanije koje mogu to da preuzmu. Maču Piču ne eksploatiše Peru. I to je stvarno strašno da ono od čega najviše para ulazi, te pare ne dolaze njima.
A ja pitam onda, a ako si išao u Peru, da li si probao Tokoš? I onda se svi zbune, jer je to jelo koje znaju samo ljudi koji žive sa lokalnim stanovništvom. I Tokoš se pravi tako što se đak rumpira stavi u potok u planini i šest meseci on stoji tamo i trune. Od one smese koja se stvori, pravi se jelo koje je lekovito. Sve probleme želuca i creva rešava. Tako da ko to nije probao, za mene još nije otišao u Peru. Išao je samo na domaće piće.
Više i ne broji zemlje u kojima je živela, a ne može da nabroji sve ljude koje je upoznala i koji su joj na neki način promenili život. Svaka priča iz života tih ljudi koje je upoznavala u autobusima, vozovima, brodovima i avionima urezivala su joj se u pamćenje i ostavljala jak utisak na nju. Zato i ne čudi što na pitanje koja joj se zemlja najviše dopala, kaže.
Sve su zemlje lepe. Stvarno nema zemlje za koju možete reći ne vredi da se vidi. Ja jedine zemlje koje ću izbeći su one koje su u ratu, ali tamo ne želim da budem u ratu. Ali od siromašnih zemalja najviše mi se sviđaju Vijetnam i Kolumbija. U Vijetnamu su me zadivili ljudi koji posle onog rata gde su oni maltene živeli u rovovima i u tunelima i nisu videli sunce danima. I kad su im pustili sva ona zračenja i dan danas im se rađaju deca invalidi kao posledice svega toga. I dalje imaju snage da budu ljubazni. Da sačekaju turiste i čak američke turiste. I da gledaju da njihova zemlja napreduje.
Kolumbija je isto doživela koliko je to 20 godina ako ne i više bila pod narko ratom. I isto i oni su smogli snagu i sada ta zemlja ide krupnim koracima napred. Zadivila me Kina isto svojim progresom. Znači, ono što sam videla na izložbi, obavezno idem na izložbe, odem u sirotišta. Nije to samo turizam da ja prođem kroz jednu zemlju i da vidim kineski zid. Popela sam se na kineski zid i bilo je lepo, ali na mene je veći utisak ostavila ta izložba o kompjuterima i robotima i šta su oni u zemlji za pet godina uradili. Da njihova deca od šest godina uče programiranje, mene je to zadivilo. Kina će opet imati svoj kineski zid. Nema veze što je srušen u nekom momentu.
Od bogatih zemalja i bogatih krajeva najviše mi se sviđa Sidnej koji je u Australiji i sviđali su mi se Havaji. Na Havajima me je ražalostilo to što više niko ne priča njihov jezik, što ga zaboravljaju i čak ih je sramota da kažu da ga pričaju. I to je žalosno. Kad jedan narod izgubi svoju kulturu, tek je onda propao narod. U Sidneju sam živela dva meseca. I živela sam tako što sam menjala krajeve u kojima sam bila. Uvek odsednem u pansionima za mlade. To su sobe sa 10 kreveta, 4 do 10. I ja sam svakih 15 dana menjala, pošto je Sidnej ogroman grad i mnogo je skupo da ti putuješ njihovim metroom, autobusom. Onda šta radim? Živiš u tom delu grada i obilaziš peške sve što možeš. Posle 15 dana ga znaš u prste, pređeš taksijem u drugi deo grada i opet tako. Tako da sad Sidnej više znam nego Beograd. Jedna drugarica se kao našalila sa mnom, pa za mene nije boravak u gradu ako moram da spavam sa još desetoro ljudi u tom mestu. I ja sam joj rekla, znaš, za 3-4 godine ja ću i zaboraviti da sam spavala. Ali nikad neću zaboraviti da sam dva meseca bila stanovnik Sidneja. Čak sam išla na operu. Obično se ljudi slikaju ispred opere u Sidneju. Međutim, ja sam išla na operu i bila je to purpuri opera sa najpoznatijim svetskim operama. I čak su gostovali veoma poznati operski pevači i to je bilo predivno iskustvo.
Svaki put kada pogleda svoje fotografije čini joj se kao da je ponovo na nekom putovanju.
Ova slika je kad sam posetila indijansko pleme u Amazonu i tamo se desila jedna interesantna stvar da su mi ponudili da godinu dana ostanem da živim sa njima. I to mi je ponudio sin poglavice koji je bio naš vođa na tom putu. Ova sledeća slika je u Kolumbiji na farmi kafe gde se posle kafe toliko opušteno osećate da ono samo poželite da sednete i imate vaš momenat nirvane. Ova je slika iz Malezije gde smo sin i ja posetili nacionalni park, a sledeća je Bali gde sam se obukla kao balinežanska princeza. A onda imamo opet sliku sina sa tromesečnom bebom slona, tri meseca rešilo da se igra s njim, i naravno bez obzira što ima samo tri meseca uspelo da ga obori igrajući se. Sledeća slika je iz Bangkoka sa njihove najviše zgrade odakle se vidi ceo grad.
I sada ponovo stižemo u Evropu, znači nakon svakog kruga obiđem Barselonu, Srbiju, ove godine sam stigla i do Niša pošto smo pravili matursko veče, odnosno godišnjicu maturske večeri u Beču. I onda stižemo u sadašnjost, na moju profesiju. Ja sam završila kurs za terapeuta za prošle živote kod Brajana Vajsa u Rimu i bavim se time. To je bilo predivno iskustvo. 600 terapeuta iz celog sveta je bilo prisutno. I zadnja slika je sa mojom čarobnom kapicom koju i danas imam na sebi i koju obično koristim kad radim radionice.
Meri je sada spremna za još jedno putovanje na kom će, kaže, pronaći mesto gde će sviti svoje gnezdo. Nije sigurna gde će ići i čijim će putevima koračati u narednih godinu dana, ali je jedno sigurno. Zna gde će se vratiti.
Kada ćemo vas opet videti u Nišu?
Pa ja se nadam da ću 2020. doći. Sad me čeka treći krug i biće malo duži, ali obavezno ću doći. Niš je u mom srcu kao i Barselona, tako da na istom su mestu, tako da i po veličini i po značaju u mom srcu, oni su na istom mestu i uvek ću dolaziti.