Transkript
Dobar dan, dragi slušaoci, pozdrav narode. Eto i jednog iznenađenja. Očekivali ste verovatno da ova epizoda, kao i druge, počne standardnim introm, odnosno intro pesmom koja nas prati već dvadesetak epizoda. Međutim, razlog zašto ovu epizodu počinjemo ovim glasom jeste to što je specijalna iz dva razloga.
Prvi je sadržaj, odnosno izuzetno zanimljiva sagovornica o kojoj pričamo u današnjoj epizodi. A drugi je upravo to što je ova epizoda svojevrsno javljanje jedne od današnjih slušateljki nama direktno na Facebook stranicu. Zato koristim priliku da pozovem sve ljude koji žele da podele svoje životne priče da nam se jave. Na osnovu tih javljanja mi ćemo zajedno ne samo doći do sadržaja epizode, odnosno uobličiti kako će ona izgledati, nego i dogovoriti datum javljanja, datum snimanja i na kraju objavljivanje epizode.
Ovu priliku takođe koristim da zamolim sve slušaoce koji žele da podele ove priče sa svojim dragim ljudima da to učine pre svega tako što će nas zapratiti na kanalima na kojima se podcast plasira, kao što je YouTube. Naravno, YouTube kao kanal ima svoje algoritme i može uticati na to da vaši prijatelji na društvenim mrežama, ali i ljudi koji vas prate, imaju neposredan uvid u ono što se dešava na našem kanalu.
Zato, ako želite da učinite uslugu i sebi i dragim ljudima, bez da im stalno šaljete klipove podcasta Priče iz dijaspore na YouTube-u ili audio fajlove putem drugih platformi na kojima slušate podcast, zapratite nas jednostavno na YouTube-u i tako ćete i vi i drugi ljudi dobijati direktne notifikacije kada novi podcast bude objavljen.
Toliko od mene za ovo kratko javljanje. Podcast se nastavlja nakon čuvene intro pesme. Hvala vam na slušanju i čujemo se vrlo brzo. Pozdrav.
...
Dobar dan, dragi slušaoci, pozdrav narode. Moje ime je Gavrilo Nikolić, a ovo su Priče iz dijaspore. Podcast Priče iz dijaspore nas danas premijerno vodi za Indiju, a pre nego što vam predstavim današnju gošću, predstaviću vam ukratko njen dosadašnji životni put.
Ona je po zanimanju profesorka engleskog, a danas motivacioni govornik i terapeut posvećen sećanju na prošle živote. Po izbijanju rata u bivšoj Jugoslaviji radila je kao prevodilac za UNPROFOR u rodnom Vukovaru, a pre dvadeset godina seli se za Barselonu, gde osniva nevladinu organizaciju Slav Home. Godine 2016. kreće da putuje po svetu, a trenutno se nalazi u Džajpuru, u Indiji.
A pre nego što sa mojom današnjom gošćom krenemo na duhovno putovanje Indijom, pravo je vreme da je predstavim punim imenom i prezimenom. Meri Ilić, uživo iz Indije. Meri, dobrodošla u podcast Priče iz dijaspore.
Hvala vam i bolje vas našla.
Meri, pre nego što se pozabavimo Indijom i tvojim trenutnim aktivnostima, kao i generalno duhovnim putovanjem po toj drevnoj zemlji, hajde da od početka prođemo tvoj životni put. Kako je proteklo tvoje odrastanje u tim srećnim vremenima dvadesetog veka u bivšoj Jugoslaviji?
Početak mora da krene od toga da su mi roditelji iz Srbije, da sam ja rođena u Zagrebu, živela u Nišu, a na kraju završila u Vukovaru posle rata, uprkos svemu što se tamo dešavalo i čemu sam bila svedok. Iz Vukovara sam sa dva mala deteta otišla za Španiju kao razvedena žena. Pošto sam se već u Nišu razvela, stigla sam u Vukovar da bih radila za UNPROFOR, ali sa svoja dva mala deteta. Tako da je priča vrlo neobična.
Kako je izgledalo živeti u Vukovaru devedesetih godina? Ja pripadam mlađoj generaciji pa se ne sećam najbolje tih dešavanja, ali kako je izgledalo živeti i raditi u Vukovaru početkom devedesetih? Da li se situacija menjala iz dana u dan, da je jednog dana sve bilo normalno, a sledećeg, što bi rekli Amerikanci, all hell broke loose? Ili se neka napetost već neko vreme osećala u vazduhu?
Nije bilo lako, jer sam stigla upravo po potpisivanju primirja i počela da radim za UNPROFOR kao prevodilac za humanitarnu pomoć. Bila sam tamo sa dva deteta. Srbi nisu verovali u mene jer su smatrali da, pošto sam rođena u Zagrebu, verovatno radim za Hrvate. Hrvati su sumnjali da verovatno radim za Srbe pošto sam živela u Srbiji.
A sve vreme smo pomagali svima, jer su svi bili u problemima i svima je bila potrebna pomoć. Čak se desilo jednom da je grupa pripadnika UNPROFOR-a bila zatvorena ili se očekivao napad. Ja sam, upravo zato što su bili zatvoreni, svakog dana odlazila da pitam kome šta treba od lekova, ko treba nešto posebno da jede, ko hoće da mu pozovem familiju u inostranstvu.
Onda je jedne noći došla policija na vrata, zapretili su mi i moj život, kao i život moje dece, bio je doveden u pitanje. Pitali su me zašto odlazim do te kuće kada su oni u izolaciji. Rekla sam im prvo da oni mene plaćaju i da imam moralnu obavezu da ih obiđem ako su u izolaciji. A drugo, možda će sutra moja deca biti u nekoj sličnoj situaciji, pomažući nekom drugom narodu, i nadam se da će tada neko pomoći njima.
Upravo tako. Već se samo iz tog primera može naslutiti mnogo toga, a verujem da je takvih situacija bilo mnogo. Onda krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih odlučuješ da napustiš Balkan i odeš za Barselonu. Zašto baš Barselona? Kako dolazi do te odluke?
Bilo je to 1995. i možda razlog zvuči malo smešno i naivno, ali astrološkim putem sam došla do tog grada. Svaki grad ima svoj horoskopski znak i uvek možemo da izračunamo kako će nam biti u tom gradu. U tom momentu to je bio jedini grad u kome ću malo manje patiti nego u nekom drugom gradu. Znači, nije bila najbolja solucija, nego manje bolna.
Kako je izgledalo preseliti se u Španiju tada? Moramo da pomenemo vreme pre brzog interneta, odnosno vreme kada su kontakti bili mnogo teži za održavanje. Kako je to tada izgledalo i kako je izgledalo navići se na Španiju i njenu kulturu? Znam da smo mi kao narodi slični, i sam sam bio u Španiji više puta, ali kako izgleda živeti tamo i prilagoditi se španskoj svakodnevici?
Barselona, kao glavni grad Katalonije, ima jednu poslovicu na katalonskom koja kaže da je Barselona mnogo lepa ukoliko je džep pun para. Mislim da to odlično opisuje Barselonu. Bio sam tamo prošle godine i moram da kažem da iz ličnog iskustva možeš to da potvrdiš. U Barseloni ljudi zaista žive drugačije nego u ostatku Španije. Moj prvi susret sa Španijom bio je u Madridu negde 2014. ili 2015. godine kada sam otišao na poslovno putovanje i tamo je sve bilo onako kako sam zamišljao Španiju: bučno, živo, engleski tada skoro niko nije pričao, ni po ulici ni u hotelu.
Par godina kasnije odem u Barselonu i doživim šok. Sećam se da sam prvo jutro ustao, otišao do pekare da doručkujem i popijem kafu, a žena me je odmah pozdravila na engleskom. Izašao sam iz pekare i razmišljao: čekaj, čekaj, da li je moguće da ovde ljudi pričaju engleski? Taj mentalitet je drugačiji od ostatka Španije. Nekako su smireniji, nisu toliko bučni i, verovatno i zbog katalonskog, pričaju više jezika i imaju nešto blaži akcenat.
Jeste, drugačiji je mentalitet Barselone i Katalonije u odnosu na druge delove Španije. Ali mi smo stigli kao imigranti sa vrlo malo para i tri godine smo bili ilegalno. Znači, nije bilo papira. Bez obzira na to, moje srećne zvezde su me vodile i dovodile do vrlo čudnih rešenja.
U našem životu, kad kažem našem, mislim na mene i moje dvoje dece, nikada nije bilo nekog normalnog i logičnog rešenja. Bez ikakvih papira, do mene je došla tajna policija i ja sam kao ilegalac dve godine radila za tajnu policiju Barselone. Na taj način smo preživeli.
Zaista interesantno. Nećemo možda ulaziti u detalje, ukoliko naravno želiš da ih zadržiš za sebe. Ali kako se uopšte, posle tri godine ilegalnog života, situacija dalje odvija? Danas je takva priča možda poznatija, ali tada to nije bilo uobičajeno. Kako dolazi do toga da od ilegalnog statusa ipak stigneš do legalnog boravka? Koliko ti je to iskustvo sa tajnom policijom pomoglo da zadržiš svoj boravak i kasnije se baviš, možemo reći, i biznisom u Barseloni i Španiji uopšte?
Nisu mogli da mi pomognu direktno, jer bi onda otkrili da radim za njih. A do mene su došli preko UNPROFOR-a, pošto postoji baza podataka koja se deli između takvih organizacija. Međutim, po tadašnjem zakonu, posle tri godine ilegalnog boravka, ako možeš da dokažeš da si tu bio i da ništa nisi uradio protiv zakona, dobiješ pravo da pređeš u legalan status. Tako da smo na taj način i došli do papira.
Zaista interesantan početak, a tu već možemo da povučemo paralelu sa onim što se kasnije dešava. Dobijaš legalan boravak zajedno sa porodicom, osamostaljuješ se u Barseloni i život sada može da krene dalje. Kako dolazi do ideje da osnuješ Slav Home i da se upustiš u preduzetničke vode, umesto da se posvetiš radu u nekim velikim kompanijama ili na drugim radnim mestima?
Ideja o biznisu je nešto što je u meni postojalo davno, još dok sam bila u Nišu. Vodila sam salon za kozmetiku i za pasivnu gimnastiku, još u ono vreme pre rata. Onda je rat sve zaustavio.
A Slovenski dom, odnosno Slav Home, nastao je iz bola. Iz bola, iz gubitka identiteta, iz patnje. Prvu godinu sam negirala svoje slovensko poreklo i mrzela Jugoslaviju, smatrajući da je ona kriva što smo došli u takvu situaciju. Sledeće godine sam mrzela Španiju i Špance jer nas nisu prihvatali. Našla sam se na ničijoj zemlji: više nisam bila ni iz Jugoslavije, koja više nije postojala, a nisam bila ni deo Španije, koja me nije prihvatala.
Iz tog bola došlo je do stvaranja udruženja koje bi pomoglo svima koji ne znaju gde pripadaju. Prvenstveno je bilo organizovano za ljude iz slovenskih zemalja, međutim vrlo brzo su počeli da dolaze i ljudi iz zemalja koje nisu imale svoja udruženja, kao što su Turska, Armenija i Gruzija. Odjednom smo postali ambasadori kulture i svi koji nisu bili iz velikih, jakih zemalja počeli su da dolaze u to udruženje.
Kakav je bio odziv na početku? Da li je postojala neka strepnja kod ljudi koji su dolazili, neko podozrenje prema samoj ideji, i koliko se brzo ideja proširila? Kada si znala da ta stvar postaje zaista velika?
Postalo je veliko odjednom. Organizovali smo se u julu 2007. godine, a za doček pravoslavne Nove godine napravili smo proslavu. Hteli smo da to bude nešto drugačije. Portir zgrade u kojoj smo bili rekao nam je da moramo da pazimo, jer tu ljudi nisu navikli na buku i na druženje, osim onog "zdravo-zdravo" ispred lifta.
Ja sam obišla sve komšije i pozvala ih na doček. Rekla sam im da je to druga Nova godina, da mi Sloveni slavimo i jednu i drugu, jer poštujemo sve praznike, i da bih volela da budu prisutni. Oko tridesetak ljudi znalo je da Slovenski dom postoji. Međutim, kada je počela proslava, svi su donosili ponešto, takav je bio dogovor.
Od tridesetak ljudi došlo je njih 150, i skoro sve komšije osim jedne koja je bila nepokretna. Zgrada je imala pet spratova sa po četiri stana i iz skoro svakog stana je neko došao. To je bio bum. Još veće iznenađenje bilo je kada su pred ponoć zakucali na vrata ljudi sa televizije TV Barcelona da naprave emisiju uživo o proslavi kultura.
Svi su nas posmatrali kao ambasadu kultura. Od tada je sve krenulo neverovatnom brzinom. Finansijski nije odmah procvetalo, ali u aktivnostima jeste: u druženju među ljudima, u stvaranju međunarodnih festivala, izložbi, povezivanju kultura i pomaganju oko dobijanja papira. U tom smislu smo bili aktivni sve do 2016. godine, kada sam napustila Barselonu.
Samo bih te vratio pre nego što se pozabavimo 2016. godinom, koja je očigledno ključna za tvoj dalji profesionalni i lični razvoj. U tom trenutku, od 2007. nadalje, Slav Home se razvija uzlaznom putanjom. Kojim ste se projektima konkretno bavili kroz Slav Home, zajedno sa članovima udruženja? Koji projekat bi možda izdvojila kao značajan i zanimljiv, možda i za ljude koji danas žele da pokrenu nešto slično u svojim zajednicama gde nema mnogo našeg sveta?
Imali smo besplatne savete kako doći do papira. Zatim smo imali advokata Katalonca koji je davao 30 odsto popusta našim članovima da bi sredili dokumenta.
Posle toga smo mnogo radili i na traženju poslova i na traženju stanova. Nije moglo da se pomogne svakome, ali smo makar napravili mrežu kontakata i ljudi su se pomagali međusobno.
Mnogo aktivnosti bilo je vezano i za kulturna dešavanja. Odbacivanje druge kulture često dolazi iz toga što je ne poznajemo. Odbijanje imigranata dolazi iz straha šta ti imigranti donose. Ali kada upoznaš njihovu kulturu, običaje i hranu, dolazi do toga da počneš da prihvataš i te ljude. Zato smo imali mnogo kulturnih dešavanja, od festivala folklora do koncerata, druženja i razgovora na različite teme. Raspon aktivnosti bio je zaista veliki.
Dolazi 2016. godina. Kao što smo rekli, tada krećeš da putuješ po svetu. Kako dolazi do tog klik momenta i kako se usmeravaš na današnje aktivnosti, odnosno na bavljenje prošlim životima?
Ja sam odavno želela da putujem. Kada su me sa šest godina pitali čime ću da se bavim, rekla sam samo: "Ja ću učiti ljude da budu srećni širom sveta." Ali nisam uopšte razumela šta to znači.
U međuvremenu sam završila za profesora engleskog, završila sam za life and professional coach, imala mnogo kurseva iz psihologije i mnogo socijalnih aktivnosti. Nikada nisam razumela kuda sve to vodi. Sve je bilo toliko različito, kao neka lepeza sa mnogo delova, i nije mi bilo jasno da će to jednog dana zapravo biti delovi iste stvari.
Kada smo krenuli sa Slovenskim domom, bili smo u ogromnom stanu koji smo renovirali. Ja sam i ranije imala, da kažem, susrete koji nisu iz ove dimenzije, ali sam ih uporno negirala. Jednog dana moj stariji sin je ušao i rekao: "Mama, da li ti znaš zašto ovaj stan dvadeset godina nije imao nikoga?"
To je bio napušten stan u ruševinama, ogroman, od 360 kvadrata, koji smo mi po veoma niskoj ceni uzeli da renoviramo. Nije nam bilo jasno zašto ga dvadeset godina niko nije uzeo. Rekla sam sinu: "Ne znam, jesi li ti saznao?" Kaže mi da mu je komšinica rekla da u tom stanu ima duhova i da se tu desilo ubistvo pre dvadeset godina, ali da otkako smo mi u stanu, njoj dolaze ti duhovi, jer kada god ja uđem u kuću, oni izađu iz kuće.
Meni je to bilo smešno. Pitala sam: "Dobro, a kako ona to zna?" Rekao je da je gazda tražio da mu neko potvrdi zašto ne može da izda stan, i potvrđeno mu je da je to zbog duhova, ali i da će, ako spusti cenu, doći osoba koja nije iz Španije, žena koja ima mogućnost da komunicira sa njima.
I dalje mi je to bilo smešno, ali sam počela sve više da osećam njihovo prisustvo i da primam misli. U jednom momentu sam shvatila da je do ubistva došlo slučajno, da niko nikoga nije hteo da ubije, ali da se ipak tako desilo. Posle mesec dana duhovi su otišli, nisu više bili prisutni, ali je u meni ostala ideja da treba nešto više da naučim o svemu tome i da počnem da učim o prošlim životima.
Tako sam i počela, od Brajana Vajsa, i to je u meni tinjalo i postajalo sve jače. U početku je to bilo više kao razonoda sa prijateljima. Onda je 2015. mlađi sin, koji je zbog karijere bio u Hamburgu, rekao: "Mama, ne želim više da živim da bih radio. Hoću da radim koliko je dovoljno da živim i da putujem."
Tako smo krenuli. Prvi krug oko sveta bio je sa njim. U meni je bila neka misao da su potrebna tri kruga; nikada nisam razumela zašto, ali mi se kasnije objasnilo da su to bila tri karmička kruga. Drugi krug sam odradila sama, a treći sam fizički bila sama, ali sam u srcu već bila zaljubljena u čoveka kog sam upoznala u Indiji.
Indija je bila prva zemlja na tom trećem krugu. Kada sam završila treći krug, bilo je logično ili da se razdvojimo ili da me on nađe tamo gde jesam i da odlučimo šta dalje. Dogovor je bio da se vratim u Indiju. I tako sam tu gde jesam od januara, znači posle četiri godine putovanja.
Zaista interesantno. Proputovala si razne zemlje sveta. Nećemo se mnogo osvrtati na druge zemlje, čisto da damo priliku i nekim drugim predstavnicima naše dijaspore da pričaju o njima, ali hajde da se sada osvrnemo na Indiju. Indija je zaista jedna magična zemlja, puna kultura i svega ostalog. Kako izgleda raditi i živeti u Indiji? Koliko si imala vremena da putuješ po Indiji? Osvrnimo se pre svega na period pre lockdown-a, ali možeš da pomeneš i kako izgleda živeti u zatvaranju zajedno sa velikim brojem drugih ljudi.
Pre izolacije bilo je mnogo lakše. U stvari, pre izolacije je bilo moguće putovati, a sada nije. Obišla sam Gou, Delhi, Tadž Mahal. Obišla sam i Radžastan, taj pustinjski deo Indije, i dosta starih gradova, baš onakvih kakva je Indija nekada bila. I to je najlepši deo.
U planu je da se registruje turistička agencija. Za početak bi to bio domaći turizam, a kasnije i prijem stranih turista, jer kad-tad ovo mora da se završi. Kako kažu, i dobro i loše jednom prođe.
A kako ćeš videti izolaciju, zavisi od toga kako se snađeš. Ako odlučiš da samo patiš i razmišljaš o tome kako si zatvoren, onda je teško. Ako odlučiš da ti je to vreme da razmisliš, planiraš, naučiš nešto novo, radiš na sebi i svom zdravlju, onda dani brzo prolaze.
Ja sam izabrala ovaj drugi put, da moram biti spremna za trenutak kada se granice otvore i kada možemo izaći iz stana. Ne samo granice države, nego i granice naših ulica. Treba da budem spremna.
Ne prekidam da radim, pošto dosta radim onlajn. Ljudi se javljaju, a ovo što ja radim u suštini je razmena energije, tako da sve radim preko WhatsApp poziva.
Upravo tako. Zahvaljujući internetu, mnogi poslovi danas mogu da se obavljaju i preko interneta, kao i tvoj. Da li imaš kontakta sa našom zajednicom u Indiji? Koliko uopšte ima naših ljudi u Indiji?
Ima nas vrlo malo. Uspela sam da uspostavim kontakt sa ambasadom, ali ono što sam razumela jeste da je ambasador već pri kraju svog mandata, tako da ne mogu nešto mnogo da učine. U Džajpuru ne znam nikoga, izgleda da ovde nema nikoga osim mene. Više ih ima u Delhiju i Mumbaju. Zato čekam kraj izolacije da opet stupim u kontakt sa ljudima. Trenutno sam jedini ambasador naših krajeva ovde u Džajpuru.
Upravo tako. Meri, polako prilazimo kraju epizode. Pozabavili smo se zaista jednom interesantnom životnom pričom koju si podelila sa nama. Hajde sada da pogledamo uzroke i posledice tvojih odluka, počevši od onog prvog, standardnog pitanja koje postavljamo svim gostima podcasta: zašto si otišla iz Srbije i šta je bio tvoj ključni motiv za odlazak?
Ključni motiv bio je rad, ono što sam videla u Vukovaru i saznanje da brzog rešenja neće biti, kao i želja da pružim deci neke druge mogućnosti. Šta će oni od toga izabrati, na to nisam mogla da utičem, ali roditeljima je obaveza da deci daju mogućnosti. To je bio osnovni razlog koji me je pokrenuo.
Upravo tako. A hajde sada da zavirimo u budućnost. Trenutno si u Indiji, ali kako sebe vidiš u budućnosti? Da li sebe vidiš na našim prostorima i na koji način?
Kada živiš u toliko zemalja, pošto ja nisam bila turista, nego sam u svakoj zemlji živela od nedelju dana do pet meseci, i živela sam onako kako žive lokalni ljudi. Uvek idem da jedem gde oni jedu, idem njihovim lokalnim prevozom. Nikada se ne ponašam kao turista, nego kao putnica. Uvek sam to i govorila: ja sam putnik, nisam turist.
Onda shvatiš da su sve zemlje na neki način tvoje zemlje, da su sve kulture tvoje kulture i da nije važno gde živiš, nego kako živiš i kakvu komunikaciju imaš sa ljudima. Trenutno je Indija moja zemlja, trenutno je u Indiji moje srce, ali srce je toliko veliko da su u njemu i dalje sve one zemlje koje su nekada bile Jugoslavija.
Ja ni danas ne mogu da kažem da sam samo iz Srbije ili samo iz Hrvatske. Sećam se u Barseloni kada su došli ljudi iz svih krajeva bivše Jugoslavije u Slovenski dom i rekli mi: "Sestro, mi smo braća i sestre, nema veze što Jugoslavija više ne postoji." Tako da vidim sebe i u tim našim zemljama, ali ne nužno da ponovo tamo živim i pustim sidro.
Dolaziću stalno, u kontaktu sam sa mnogim ljudima, radim sa mnogim ljudima i nadam se da ću moći da predstavim svoju knjigu koju pišem o ovom putovanju, kao i svoje radionice. Naše zemlje nikada neće biti van mog srca. A da li će Indija biti zauvek ili će se kasnije pojaviti neka druga zemlja, to ćemo videti. Život piše romane.
Upravo tako. Ostavićemo tvoje kontakt podatke u show notes-u ispod kada podcast bude okačen, tako da ljudi mogu da ti se jave, ako ništa drugo da razmene ideje i mišljenja sa tobom. A kada knjiga bude objavljena, što da ne, promovisaćemo je i na Facebook stranici, tako da ljudi mogu da je poruče i da se neposredno upoznaju sa lepotama Indije, a ne samo da na osnovu ovog kratkog razgovora steknu neki uvid u to kako ljudi žive i rade u Indiji.
Pa jeste, Indija je magična, mogu vam reći. Ja sam jedne godine bila sama posle jednog emotivnog rastanka u Barseloni i te noći, odnosno tog dana, bila sam u Tadž Mahalu, gledala mauzolej, osećala energiju ljubavi i razmišljala koliko je ljubav mnogo jača od života i da postoji i posle smrti, ali da u stvari treba da živimo ljubav dok smo živi.
Taj mauzolej je samo stvar koju ljudi obilaze, a ljubav je trebalo živeti dok su njih dvoje bili živi. Onda sam iz Tadž Mahala stigla u Džajpur, sišla na železničku stanicu i srela mladića čija mi je energija dala mir i sigurnost, i evo sa njim sam godinu i po dana.
Zaista, kako život stvara trenutke i kako nas ti momenti nauče da ponovo cenimo život, to je zaista posebno.
Baš tako.
Za sam kraj, Meri, hvala ti puno na gostovanju u podcastu Priče iz dijaspore. Nadam se da su ljudi zaista uspeli da steknu jedan uvid u to kako se živi i radi ne samo u Indiji, nego i u ostatku sveta, i kako neki događaji, koji možda nekome ne deluju krucijalno, ipak odrede naš život i daju nam mogućnost da dalje spoznamo smisao života i upoznamo sami sebe.
Jeste, uvek je najvažnija spoznaja samog sebe.
Upravo tako. Meri, hvala ti puno. Nadam se da si i ti uživala i da će slušaoci izvući velike pouke iz ovoga, kao i da će imati prilike da upoznaju tvoj rad neposredno, možda kroz direktan kontakt sa tobom ili kasnije kroz tvoju knjigu i priče direktno iz Indije i ostatka sveta.
Hvala vama na pozivu i stvarno mi je bilo zadovoljstvo da učestvujem.
Hvala puno i pozdrav ljudi. Pozdrav od Meri i Gavrila.
Pozdrav.