Transkript
Dobro veče. Ja sam Meri Ilić. Uvek se govori o drugoj generaciji ili mladima koji nisu došli svojom voljom, ali mi smo izuzetak. Moja deca su imala dvanaest i devet godina. Bila sam razvedena, radila sam u drugom gradu i kada sam odlučila da odem — jer sam radila u Ujedinjenim nacijama i imala sam mnogo širu perspektivu od druge ljudi iz moje zemlje — pomislila sam da nije ispravno da povedem decu samo zato što sam želela da napustim ovu zemlju.
Nisam imala horizont ni za sebe ni za svoju decu u tom trenutku u Jugoslaviji. Otišla sam da posetim bivšeg muža sa decom i rekla mu: „Vidi, ja odlazim. Ne mogu više; ne osećam se dobro, ne uklapam se u svojoj zemlji. Želim da pokušam da nađem u drugoj zemlji.“ Odlučila sam da odem u Barselonu, ali sam pitala svoju decu: „Ako ostanete sa tatom, mama će vam slati novac kad bude mogla i posećivaće vas. Neće vam ništa faliti i tata će se brinuti o vama. Ako ne, možete da pođete sa mnom, ali ne znam ni šta mene čeka ni šta će vas čekati.“
Dvanaestogodišnjak je rekao: „Za dete mojih sposobnosti, ovde nema života; želim da idem sa tobom.“ A devetogodišnjak je rekao: „Ja bez brata ne mogu da živim.“ Tako su obojica pošla sa mnom. Govorili su engleski veoma dobro i srpski. Brzo su se uključili u školu, najpre sa španskim; ali kada je počeo katalonski, tokom tri meseca, ako učiteljica nije htela da progovori ni jednu reč koja nije bila katalonski, mališan od devet godina dolazio je kući plačući. Nisam mogla da mu pomognem, jer vas prvo pošalju na kurs španskog i nije nam bilo jasno da je mnogo važnije naučiti katalonski.
Šta je uradio? Umesto da razume, počeo je da uči napamet. Lekcije je naučio napamet dok se u njegovom mozgu nije stvorila veza između španskog i katalonskog. Sada govore oba tako dobro da je, pre godinu dana, ušao klijent u radnju i počeo da govori katalonski. Moji sinovi su mu odgovorili na katalonskom i on je rekao: „O, izvinite, čini mi se da sam pogrešio, jer su mi rekli da ovde postoji firma mladih stranaca koji veoma dobro rade u informatici.“ Moji sinovi su rekli: „Da, ali mi smo Katalonci stranog porekla. Zato tako dobro govorimo katalonski.“
Ali ovaj put do toga da tako dobro govore katalonski i osećaju se Kataloncima stranog porekla bio je veoma dug i prošao je kroz mnoge uspone i padove. Za samohranu majku sa dvoje dece bilo je to strašno iskustvo. Sada mogu da pišem knjige i ponosna sam, ali dok sam prolazila kroz to bilo je mnogo noći suza. Jedan od njih je prošao kroz veoma intimne susrete sa narkomanima, drogom i zajednicom skvotera; drugi je prošao kroz period zatvaranja u sebe, protiv svih, jer ga niko nije razumeo: ni njegova majka, ni njegov brat, ni on sam.
Bila su to dva ekstrema; izgubili su jedno drugo na tom putu kao braća i, na kraju, vratili su se jedno drugom. Iz Jugoslavije su poneli sećanja na zemlju u ratu i sećanje na porodicu uništenu alkoholom i muškim nasiljem. Ovde su otkrili da niko nije razumeo da su bili mnogo zreliji od dece njihovog uzrasta. Nije im bilo smešno ono što su deca njihovog uzrasta radila, a njihovim drugovima iz razreda nije bilo razumljivo ono o čemu su oni pričali i šta su radili.
Ovaj dečak, sa dvanaest godina, počeo je da ide u glumačku školu, jer je u Srbiji takođe išao. Živeli smo u Malgrat de Maru, u izbegličkom centru, godinu dana, ali sam znala da je veoma važno da, pored škole, imaju vannastavne aktivnosti. Nisam smela da dozvolim da imaju previše slobodnog vremena ne znajući šta da rade dok sam ja tražila posao.
Tako je ovaj dečak išao u Barselonu, u englesku školu glume i plesa. Srećom, dobili smo stipendiju, jer je direktorka razumela da smo tamo stigli sa divnom iluzijom, misleći da ćemo naći druge stvari i mogućnosti. Prvog dana kada je trebalo da krene iz Malgrat de Mora u Barselonu proveo je pola sata crtajući i objašnjavajući da „mama nema novca da plati dve karte, moraš sam da ideš, stanica je četiri ulice dalje“, itd. Dugo vremena kasnije priznao mi je i rekao: „Mama, pošto mi je jedan trinaestogodišnjak pomogao da uđem u voz, sjeo sam ispod jednog petnaestogodišnjaka.“
Ovaj šok, ovaj gubitak nekoliko godina detinjstva i mladosti, oni nose sa sobom. Ponekad to primetim sa tugom i osećam se krivom što sam ih dovela. A ponekad to vidim sa ponosom: tako su zreli, tako su dobri, i ovde su uspeli da upoznaju kulturu koja nije mačistička, ili bar koja shvata da mačizam postoji i bori se protiv njega. Sada, kada razgovaraju sa svojim prijateljima iz Srbije koji dolaze u posetu, govore im: „Ovo se ne radi sa ženama.“
Postoji jedan ruski psiholog, sad mi ne pada na pamet kako se zove, koji kaže da sve u životu ide u spirali, čak i krize. Nadamo se da će i ova kriza proći sa spiralom. Kada problemi dođu, dolaze, dolaze, dolaze i prolaze; a kada dođu dobra vremena, takođe. I ja sam primećivala kod svoje dece spirale povezane sa kulturom.
Kada su stigli, sve su poredili sa onim što smo ostavili: zgrade, način ponašanja, oblačenja, čak i način ogovaranja. Kada smo čuli neka ogovaranja, govorili su: „Ali Barselona nije tako velika; ljudi se ponašaju kao ljudi iz sela u našoj zemlji.“ Potom su došli do druge tačke, kada je sve katalonsko i špansko bilo mnogo bolje od onoga što smo ostavili. Ovo se dešava i odraslima: prvo smo puni iluzija o novoj zemlji; zatim, kada se suočimo sa problemima, nemamo posao i ne vidimo poštovanje, počinjemo da više volimo svoju zemlju, zaboravljajući loše stvari koje su tamo bile. Isto se desilo i sa mojom decom.
Kada su ušli u fazu da su samo Katalonci stranog porekla, zaboravljajući običaje odatle i sve što smo ostavili, počela sam da mislim da moram nešto da uradim. Znam da se nećemo vratiti, ali ne želim da izgube ono što smo doneli, jer jednakost mogućnosti ne znači zaboraviti sve što si imao. To takođe znači imati priliku da čuvaš svoje korene, nosiš ih sa sobom i uklopiš ih u novu zemlju, jer nova Katalonija, današnja Katalonija, može napredovati samo ako svi ujedinimo sve što imamo: svoja iskustva, svoju mudrost, znanja i korene.
Mislila sam: „Moram nešto da uradim, jer moji unuci ne mogu da odrastu ne znajući svoje poreklo.“ U istom trenutku, otprilike istih meseci, moja deca su razmišljala šta da rade sa svojim životima. Jedan sin je upravo završio godinu obuke i nije znao šta će da radi. Drugi je završio neke studije, imao je neke poslove i igrao se idejom da otvori balkanski fast food: da se zaduži sa sto hiljada evra i pokrene ga. Bilo me je veoma strah, jer hrana nikad nije sigurna i, ako ne poznaješ ovaj posao, ne.
Indirektno, ne mešajući se previše, dala sam mlađem godinu dana odmora da razmisli, ali sam u međuvremenu tražila šta njih dvojica imaju zajedničko i šta im se sviđa. Voleli su informatiku. Onda su odlučili da osnuju firmu za informatiku i dizajn. Tu su se pronašli, tu su takođe pronašli svoju srednju tačku sa Kućom Slovena i svojim korenima, jer su doneli posao informatike i dizajna i počeli ponosno da govore svojim katalonskim prijateljima o svom slovenskom poreklu.
Trebalo je mnogo, mnogo strpljenja da se dođe do ove tačke: da Katalonci stranog porekla ne zaborave svoje korene i da, sa iskustvom koje imaju iz svojih zemalja, takođe mogu da doprinesu. Ono što mi sada preostaje jeste da polako čekam svoje unuke i da se nadam da se u enciklopediji ili rečniku Katalonije reč „nouvinguts“ promeni u „benvinguts“, da smo dobrodošli. Hvala.