Transkript
Kada pomislim na sve što se dogodilo — jer već 15 godina živim ovde u Španiji, u Barseloni — ponekad mi se čini da sam kao Alisa u zemlji čuda, jer još uvek ne mogu da shvatim svu čudesnost koju ovde nalazim, ali isto tako ne mogu da shvatim stvari koje smo ostavili tamo iza nas, u komunizmu, a koje su bile veoma lepe, i koje su neki ljudi, koji su hteli još više, više i više, na kraju uništili — ideju i projekat koji je bio dobar za ceo narod.
Ovde, pored četiri godine u Kući Slovena, spisateljica sam — pišem sve ove priče koje mi život donosi, i mislim da je šteta, velika šteta, ne staviti ih na papir, jer će sutra ljudi sve ovo zaboraviti. I takođe se bavim treningom sreće. Da bi druge mogao približiti sreći, prvo moraš proći put bez sreće. A onda moraš upoznati mnoge vrste sreće, ali i nesreće. Zaključak svega ovoga je da smo svi srećni na veoma sličan način, a nesrećni smo na veoma, veoma posebne načine.
Pre nekoliko dana stigao mi je, pravo u srce, zahtev grupe ljudi iz Kuće Slovena da ponovimo jedan interkulturalni izlazak — jer organizujemo izlaske u kojima učestvuju i ljudi drugog porekla, i ponekad nam se desi čak i ljudi odavde kažu: «Ali ovo mesto u Barseloni nisam poznavao.» I tada se osećamo veoma ponosno, jer dajemo malo, mali komadić sreće, ljudima odavde koji ga nisu poznavali.
I tako mi je ova grupa iz Kuće Slovena rekla: «Želimo da ponovimo posetu Liceu.» I osetila sam… jer ako ti nekome odavde ponudiš «idemo da posetimo Liceu,» to ga neće usrećiti jer će mu to biti nešto tako normalno, tako svakodnevno. Ali za ove ljude, koji sada moraju da rade dvostruke smene… jer sam pozvala mnogo ljudi da dođu, i rekli su mi: «Ko radi, radi skoro duplo, a ko ne radi, toliko je depresivan da nema volje ni da priča o ovoj temi ni da sluša.» I zato danas nije tako lako.
I ovi ljudi vide Liceu kao nešto iz bajke, nešto predivno, jer ulaznica za operu je toliko skupa da je ne mogu izvući iz svog džepa. I nema nikakve socijalne pomoći da ljudi osete katalonsku kulturu. I volela bih da neka politička partija počne da razmišlja o ovome. Da se integrišemo, da živimo zajedno… meni se više sviđa reč «živeti zajedno» nego «integrisati se,» jer na kraju moramo da se integrišemo: vi u nas i mi u vas, jer Katalonija mora da bude svih nas, i moramo je učiniti toliko fleksibilnom da u nju stanu sve kulture.
Dakle, da bismo živeli zajedno, moramo poznavati kulture jedni drugih. A da bismo upoznali katalonsku kulturu, ponekad je potrebno vreme, kojeg nemamo, i novac, kojeg moji ljudi takođe nemaju. I treba razmišljati kako to približiti na način koji nije skup. Tako da sam već obećala da ću dogovoriti razgovor sa Liceuom, jer možemo ići samo ako nas puste besplatno. Poseta košta tri evra, ali ja imam mnogo ljudi koji ne mogu da izdvoje tri evra. I verujem da će nam Liceu otvoriti vrata.
I zašto takođe mislim da sam Alisa u zemlji čuda? Zato što reč «usklađivanje» u mojoj zemlji nikada nisam čula. I ponekad pomislim: zašto. Jer sam takođe, kao Kuća Slovena, u komisiji za dobrobit Dones de Barcelona. I tamo se pre godinu dana mnogo, mnogo pričalo o ovoj temi. I u jednom trenutku sam rekla: možemo li na minut da razmislimo… kakvu sreću imamo da možemo da pričamo o ovoj temi. Kakav je luksuz moći raspravljati o ovoj temi.
Jer milioni žena u Africi, Latinskoj Americi i azijskim zemljama nikada ne mogu ni pomisliti da ova reč postoji. Ne postoji u njihovom rečniku jer nemaju nikakva prava na stvari mnogo osnovnije od usklađivanja posla i porodice. Tako da je deo naše sreće u Kataloniji to što možemo da vodimo debatu o ovoj temi.
I zašto moja zemlja nikada nije izmislila ovu reč? Sada da, sada i tamo. Ali u vreme kada sam ja živela tamo, pre 15 godina, bilo je zato što, pre svega, naši roditelji žive sa nama. Vrlo malo porodica dozvoljava da njihov otac i majka, ako imaju više od 60 godina, žive sami. I uvek ti pruže ruku da pomognu sa decom, sa kućnim poslovima, za bilo šta. Zatim, komšije se poznaju po imenu. Ja sam ovde promenila mnogo stanova, i osim portira i dva komšije, druge ne poznajem, jer se ljudi ne približavaju jedni drugima.
U mojoj zemlji, komšije su prijatelji. U Srbiji, ti ostavljaš ključeve komšiji, jer ako se bilo šta desi, ako si na odmoru, ako je tvoje dete izgubilo ključeve, ako te nema — bilo šta — neko u ovoj zgradi ima tvoje ključeve. I pomažemo jedni drugima, među prijateljima. Ovde, na sreću, ne moramo da pravimo ono što se zove «zimnica» — hrana za zimu — jer su tamo zime veoma oštre. I postoji običaj da se u oktobru i novembru priprema mnogo hrane koja se stavlja u tegle i čuva za zimu. I onda se jede. I to se radi po kućama, i prijateljice pomažu jedna drugoj.
Tako da nam ne treba ova reč «usklađivanje.» Sada, sa svim ovim što se dešava ovde, sa krizom, žene ne mogu da misle o ovome, jer su muškarci ostali bez posla, žene traže duplo posla. Ali mislim da možemo mnogo da pomognemo jedni drugima, jer sa iskustvom koje smo stekli u našim zemljama, mislim da ovde možemo pomoći da i «usklađivanje» postane nepotrebna reč. Da svi imamo vremena i za jedno i za drugo.
Hvala.
Srećom, nisu većina koja dolazi tako; to je manji procenat, ali postoje slučajevi, i postoje veoma jaki i veoma okrutni slučajevi. I takođe, sa druge strane, imamo prostituciju koja je dobrovoljna — isto se dešava i u Kataloniji.
Problem sa prisilnom prostitucijom je što u njoj učestvuju ljudi iz vlade, iz policije, jer ako nema nekoga ko je unutar zemlje, gotovo je nemoguće ući ilegalno. Dakle, postoje grupe koje su unutar zvaničnih institucija, koje rade duplo: rade za vladu i rade za svoj račun da zarade više novca i da otvore ilegalne kanale za ilegalnu imigraciju i za prisilnu prostituciju.
Kuća Slovena postoji od 2007. Od početka smo radili u polju kulture, ali i u polju socijalne pomoći i pomoći ženama, i u oblasti žena radili smo na prostituciji. Mnogo sarađujemo sa Pravoslavnom crkvom i sa Ukrajinskom grkokatoličkom crkvom, tako da nam slučajevi dolaze i preko crkava.
Dva najjača slučaja koja mogu objasniti bez imena su devojčica od 18 godina koja je došla iz Rusije. Imala je komplikovanu situaciju tamo; htela je da napusti Rusiju jer je bila polusiroče, bez majke, živela je sa ocem i nije joj dobro išlo. Onda je gledala oglase u novinama i našla oglas koji je nudio veoma dobar posao konobarice u Barseloni: plaćaju ti put, nude ti papire, sve savršeno.
Devojčica se prijavila, došla je skrivena u kombiju preko Rumunije, uzeli su joj pasoš, rekli su joj da oni moraju da drže njen ruski pasoš, i našla se izvan Barselone, u kući u šumi. Drugog dana, kada se probudila, našla se u kući prostitucije, ali na veoma, veoma visokom nivou, samo za izvršne direktore, sve na vrhunskom nivou.
Onda je morala da prođe zdravstveni pregled i lekar je otkrio da je dva meseca trudna. Ovo ju je spasilo, jer nisu mogli da prihvate da trudnica radi. Stavili su je ponovo u kombi, odveli su je u dublji deo šume, na planinu, i bacili je kao paket. Hodala je tri dana, ne znajući ni gde je, dok nije naišla na malo selo; odatle su pozvali Pravoslavnu crkvu. Neko iz Crkve je otišao, pronašao je, doneo je u Barselonu, kontaktirali su mene, i između Crkve i Kuće Slovena smo prošli kroz proceduru sa njom da vidimo kako da joj pomognemo, šta da radimo sa papirima, kako da postupimo sa trudnoćom. Devojčica je bila veoma uplašena; srećom, nisu je ni udarili ni ništa, samo su je bacili kao smeće, jer nije bila korisna za ono za što su je hteli.
Kontaktirali smo Servis socijalne zaštite Barselone. Uspeli smo da devet meseci bude u prihvatilištu Kuće Slovena, a onda, kada je već dobila bebu, prešla je u drugo prihvatilište za žene u Barseloni. Sada radi, ova devojka je dobro, ali kada se seti, još uvek nema snage da objasni sve što joj se dogodilo.
Drugi slučaj je mnogo starije žene; imala je četrdeset i nešto. Kažem "imala" jer je umrla nedavno, i ja mislim da njeno srce i njen um jednostavno nisu mogli više. Ona je iz Kazahstana, i kada se raspala Sovjetska unija, kada je sve uništeno, mafija je preuzela kontrolu u svim oblastima života. Ljudi su ostajali bez posla; bila je kriza, i nisi pitao gde ćeš da radiš, važno je da radiš.
Tako je njen muž prihvatio da radi u rudniku dijamanata. I kada se taj deo posla zatvorio, ponudili su mu da vozi kamion koji je prevozio ove dijamante. Ali mafija ima svoje trikove, koji ponekad nadmašuju ono što vidimo u filmovima, i ponekad kada gledam filmove smejem se jer kažem: ovo je naivno. Stvari koje dolaze do nas su mnogo jače.
Ista mafija ga je unajmila, dala mu kamion za prevoz dijamanata, jer je sve išlo tajnim kanalima, van zemlje. I kada je imao odmor na stajalištu, ista mafija mu je ukrala ovaj kamion. I krivica je pala na njega, jer je on izgubio kamion. Onda su mu, na primer, stavili dug od 800 hiljada evra za sve što je bilo u kamionu i za kamion, koji je morao da vrati.
Onda su ga vratili u rudnik, ali sada bez plate: svaka plata ide za otplatu duga. I oteli su mu ženu i prodali je za ovaj dug. Tako ona ovde stiže kao prostitutka, prodata; kupili su je i radila je u jednom katalonskom bordelu ovde.
Posle dve godine, jedan klijent je uspeo da joj pomogne i ona je pobegla, kontaktirala policiju, policija je kontaktirala nas. I tako smo je spasili, pomogli joj i počela je da radi kao kuvarica, ali se nikada nije oporavila. Previše je pila, pristajala je da izdaje sobe ljudima koji su bili u veoma lošem stanju, i na kraju je umrla. Lekar nije pronašao jasan uzrok; mislim da je mešavina alkohola i svega što je preživela, i umrla je sa manje od 50 godina. O njenom mužu nemamo nikakve vesti.
Zato kažem: ni knjiga ni film ne mogu ovo da stvore, samo loše stvari koje vidimo u životu. Ali sa druge strane imamo drugu vrstu prostitucije. Ima devojaka koje rade u klubovima, ovim luksuznim klubovima, noćnim klubovima, i objašnjavaju da su dobro, jer im se sviđa ili im treba novac, ali ne idu zato što su prisiljene. One rade sate koje žele, klijent naručuje piće i one zarađuju procenat.
Mislim da sam najbolji primer usklađivanja posla i života čula od jedne od njih, jer je ona iz Almerije, Ruskinja je, udata je za momka iz Almerije, i za momka je zvanična priča života njegove žene ovakva: ja vodim agenciju za nekretnine u Barseloni, imam sekretaricu, dve nedelje provodim u Barseloni i dve nedelje sa porodicom. Dakle, kada je u Almeriji, ona je kao domaćica, posvećuje se samo mužu i detetu; imaju sina od 10 godina.
Kada dođe ovde, ona radi u ovom luksuznom klubu i, za svog muža, ona ide u ovu agenciju za nekretnine, zarađuje dovoljno novca i pomaže svojoj porodici. Ona ima savršeno usklađivanje. Ali ne možemo svi da postignemo ovakvo usklađivanje.